Настанак и канонизација Новог завета
Нови завет, који се састоји од двадесет и седам књига насталих између око 50. и 150. године нове ере, није био познат Исусу Христу и првим хришћанима, чија је Библија била искључиво Јеврејска Библија. Преношење хришћанских предања се првобитно одвијало усмено све до другог века. Међутим, током последње три деценије првог века, предања о Христу и посланице Светог апостола Павла почеле су да круже у писаном облику и да се читају на хришћанским окупљањима, чиме је ауторитет постепено прелазио на ове писане текстове. Због значајне разноликости у раној Цркви и различитих списа који су се користили, неслагања око тога који текстови су примарни водила су ка дугом и сложеном процесу формирања канона, који је за већину цркава коначно обликован тек у четвртом веку.
Од усменог предања до синоптичког проблема
Преношење предања о Исусу, усменом проповеднику, започело је пре Његове смрти и наставило се међу Његовим ученицима, при чему то предање није било строго фиксирано, али ни аморфно. Негде у другом веку нове ере, Јеванђеља по Матеју, Марку, Луки и Јовану почела су да круже као збирка. Њихова међусобна разлика и противречности доводиле су до забуне, па су неки читали само једно, док је Татијан средином другог века саставио Дијатесарон (склад четири у једно), који је био прихваћен као канонски на Истоку. Ипак, до почетка трећег века многе цркве су прихватиле збирку од четири јеванђеља. Синоптичка јеванђеља (Матеј, Марко и Лука) показују обилну подударност у тексту, што сугерише књижевну везу међу њима. Доминантна теорија је теорија о приоритету Марка, која тврди да је Марко најстарије Јеванђеље, које су Матеј и Лука користили независно, а поред Марка, имали су приступ и другом изгубљеном писаном извору познатом као Q (Quelle).
Јеванђеља по Матеју и Марку
Јеванђеље по Матеју је највероватније написао један Јеврејин у последњој четвртини првог века н.е., вероватно након пада Јерусалима 70. године, користећи грчко Јеванђеље по Марку. Његова главна теолошка теза је да је Исус Христос нови Мојсије, што се доказује систематским коришћењем типологија (нпр. крштење, кушање у пустињи) и старозаветних цитата, а структура текста је карактеристична: наративни блокови се смењују са пет великих Исусових беседа (као што је Беседа на Гори). Јеванђеље по Марку, датирано око или нешто пре 70. године, традиционално се приписује Јовану Марку, тумачу Светог Петра у Риму, што одговара нагласку на страдању услед тешких услова хришћана у Риму. Маркова публика су највероватније били нејевреји, што се закључује из објашњења јеврејских обичаја. Коначни завршетак Јеванђеља је споран, јер стихови 16:9–20 нису део изворног текста, а дебатује се да ли се оригинални текст завршавао у стиху 16:8.
Лука-Дела апостолска и пут Јеванђеља
Лука и Дела апостолска су првобитно чинили јединствено дело (Лука-Дела апостолска), где први том описује почетак хришћанства са Христом, а други (Дела апостолска) наставак приче о ширењу Јеванђеља од Јерусалима до Рима. Традиција ауторство приписује Луки, лекару и сараднику апостола Павла, што се подупире употребом првог лица множине ("ми") у Делима (нпр. Дела 16:10–17), иако се ова традиција понекад оспорава због теолошких разлика са Павловим посланицама. Дело је вероватно написано после 70. године н.е. (због наговештаја разарања Јерусалима), а његова сврха је била да се хришћанство прикаже као политички безопасно (кроз приказивање римских званичника који проглашавају хришћанске личности недужним) и укорењено у јудаизму. Ово двотомно дело одликује се књижевном паралелизмом, користећи Исуса Христа као морални узор којег опонашају други ликови, попут Стефана и Павла.
Јеванђеље по Јовану и теолошка разлика
Јеванђеље по Јовану је традиционално приписано Светом апостолу Јовану, сину Заведејевом и „ученику кога је Исус љубио“, који је сведок Исусовог живота. Међутим, због значајних теолошких разлика у односу на синоптичка јеванђеља, неки научници верују да је Јеванђеље анонимно објављено и касније приписано Јовану, и да је вероватно настало кроз дужи процес уређивања од стране Јовановске школе. Сматра се да је Јеванђеље писано између 80. и 100. године н.е., а његова сврха је можда била да допуни или замени синоптичка јеванђеља, али и да одврати хришћане од контакта са синагогом. Јованово Јеванђеље је теолошки јединствено: Исус је представљен као Логос (Реч Божија), наглашава се Његово Божанство и преегзистенција, Он говори у дугим беседама користећи фразе „Ја сам“, за разлику од синоптичког фокуса на „Царство Божије“ и параболе, а Његова служба траје најмање три године.
0 Коментари