Корени и дефиниција Црне теологије
Црна теологија (Black Theology) је контекстуална теологија ослобођења која се појавила касних 1960-их година, настала као одговор на успон покрета Црна моћ (Black Power) и на разочарање у темпо друштвених промена. Њен централни фокус и снага произилазе из историјске борбе Афроамериканаца за слободу, првенствено манифестоване кроз црначку цркву. Ова теологија је наставак дуге традиције тумачења хришћанског јеванђеља кроз призму искуства угњетених, а значајни претходници укључују Дејвида Вокера (Walker’s Appeal, 1829), Фредерика Дагласа и Хауарда Термана (Jesus and the Disinherited, 1949). Међутим, покрет је углавном идентификован са радом Џејмса Кона из Унион теолошког семинара у Њујорку.
Одговор на кризу легитимитета хришћанства
Црна теологија је настала као директан одговор на темељни изазов легитимитета хришћанства, које су многи Афроамериканци видели као врхунац западне духовне хипокризије. Историјска умешаност хришћанства у ропство и угњетавање, као и неуспех теологије европских Американаца да се на адекватан начин бави питањем расе и социјалне правде, довели су до кризе. Доминантна теологија је тек површно спомињала невоље Афроамериканаца, чиме је „фатално компромитовала свој легитимитет и изгубила све претензије на универзалност“. Питања попут „Да ли је хришћанство религија белог човека?“ и „Може ли хришћанска вера пружити ослобађајућу праксу?“ постала су централна. Прва генерација Црних теолога, укључујући Џ. Деотиса Робертса и Гајруда Вилмора, одупрла се искушењу да избегне ова питања, уместо тога проглашавајући потребу за радикалним преиспитивањем.
Конова прокламација: Исус је црн
Публикација „Црна теологија и Црна моћ“ (Black Theology and Black Power, 1969) Џејмса Кона представљала је револуционарну изјаву која је експлодирала очекивања беле цркве. Кон је убрзо објавио и дела A Black Theology of Liberation (1970) и God of the Oppressed (1975), прокламујући да нема сукоба између црначког самопотврђивања/ослобођења и Јеванђеља Исуса Христа. Заправо, борба за црначко ослобођење била је мандат Јеванђеља. Пошто је Бог увек на страни угњетених, а Исус Христос је његово откривење, Исус се манифестује међу Афроамериканцима у њиховој борби за слободу. Кон је закључио да се Исус Христос открива у црначким лицима која потврђују своју слободу, те да је стога, у Сједињеним Државама, Исус црн.
Интерне критике и развој покрета
Конструктивни теолошки програм Црне теологије наишао је на критике, како од других Афроамериканаца посвећених ослобођењу, тако и од других академика. Џ. Деотис Робертс и Мајор Џ. Џонс су инсистирали на потреби за темом помирења, како би се очувао доктринарни интегритет и избегла идеолошка изолација. Други критичари, попут историчара Чарлса Лонга и теолога Сесила Кона, критиковали су методологију, тврдећи да Црна теологија своди верско искуство на селективно тумачење историје црначке цркве, и да га форсира на „прокрустову постељу квази-политичке идеологије“ (тј. Црне моћи). Као одговор на ове критике, друга генерација Црних теолога шири опсег извора (робовске нарације, литература) и улази у дијалог са другим теологијама ослобођења и аутохтоним афричким верским традицијама.
Појава женистичке теологије
Један од најзначајнијих развоја унутар покрета је појава женистичке теологије (Womanist Theology). Женистичка перспектива, која је изведена из дефиниције Алис Вокер, разликује се по томе што изазива традиционално занемаривање искуства црних жена од стране црних (и белих) мушкараца у цркви и академији. Женисткиње критикују отворено угњетавачку природу црначке цркве – у којој жене чине непропорционално велики број чланова, али су готово одсутне из лидерских улога – и истовремено критикују имплицитни или експлицитни расизам белог феминизма. Значајне фигуре у женистичком покрету су Жаклин Грант и Долорес С. Вилијамс.
0 Коментари