Беме, Јакоб

Живот и духовни преображај Јакоба Бемеа

Јакоб Беме, рођен 1575. године у лутеранској сељачкој породици код Герлица, започео је свој животни пут као обичан обућар, али је кроз сусрете са алхемијом Парацелзуса и мистиком Валентина Вајгла постао један од најзначајнијих протестантских визионара. Након дубоког религиозног преображаја 1600. године, Беме је почео да бележи своје визије, што је резултирало његовим првим делом Аурора (1612). Међутим, због својих неконвенционалних ставова, суочио се са оштрим прогоном локалних црквених власти које су му забраниле даље писање. Након седмогодишњег ћутања, вођен новим просветљењем, Беме је објавио низ капиталних дела попут О три принципа божанског бића и Mysterium Magnum, која обилују алхемијским сликама и теолошким иновацијама, због чега је до краја живота 1624. године остао предмет горких полемика и краткотрајног изгнанства.

Решавање проблема теодицеје и божански Унгрунд

У средишту Бемеове теологије налази се покушај решавања проблема порекла зла кроз концепт „ничега” (Унгрунда) које, као јединствена воља, жели да постане „нешто”. У овом чину воље рађа се Син, кроз кога „ништа” открива темељ понора унутар себе, док се истовремено воља покреће као Свети Дух ка вечној контемплацији сопствене мудрости, Софије. Из ове божанске контемплације произилазе све могућности бића присутне у Логосу. Беме описује божанство као спој два принципа: светлости која је љубав и ватре која је гнев. Ова напетост између божанског гнева и божанске љубави представља основ за разумевање целокупне егзистенције и природе универзума.

Седам својстава природе и падови бића

Беме развија комплексну метафизику засновану на седам својстава вечне природе: оштрини, привлачности, ужасу, паљењу ватре (основи интелектуалног живота), љубави, моћи говора и самом говору. Прва три својства представљају принцип ватре и гнева, док пето и шесто представљају светлост и љубав, а четврто својство је центар око кога се све окреће. Према Бемеу, сва су бића слободна и могу се окренути ка било ком од ова два принципа. Пад Луцифера догодио се када је он одбио да прихвати принцип светлости у себи, тражећи само огањ моћи. Тај тренутак означио је настанак привременог стварања, у којем је првобитни човек, Адам, такође изгубио равнотежу елемената и пао у подељеност.

Христологија и обнова првобитног склада

Пад човечанства, према Бемеовом учењу, резултирао је губитком равнотеже између мушког и женског принципа и превагом ватреног порекла које, ако није ублажено светлошћу и љубављу, води у уништење појединца. Ипак, Бог је у својој милости потпуно открио елемент светлости у „Новом Човеку”, Христу. У Христовом савршеном балансу свако људско биће може поново да живи у хармонији са божанском контемплацијом, девицом Софијом. Бемеова сотириологија (учење о спасењу) не наглашава само правно оправдање, већ унутрашњу метаморфозу човека и поновно успостављање божанског мира у људској души кроз сједињење са светлошћу.

Наслеђе и утицај на европску мисао

Након Бемеове смрти, његове идеје су се брзо прошириле Европом захваљујући ученицима попут Абрахама фон Франкенберга и песника Ангелуса Силезијуса. Његови списи су већ у 17. веку преведени на енглески језик, снажно утичући на великане попут Исака Њутна, Џона Милтона и квекерске покрете. У 18. веку његов утицај је био пресудан за визионарску поезију Вилијама Блејка, док су у Низоземској његову мисао популаризовали радикални квијетисти. Бемеова способност да повеже мистично искуство са филозофском спекулацијом оставила је неизбрисив траг на западни езотеризам, романтизам и немачки идеализам, чинећи га једним од најважнијих мислилаца модерног доба.