Да ли је пад кинеског становништва неизбежан?

Демографски пад и историјски контекст

Кинеска популација се већ три године заредом смањује, што представља први такав тренд још од времена Велике глади (1958–1961). Према последњим подацима, број становника је пао са 1,413 милијарди у 2021. на 1,408 милијарди у 2024. години, што је директна последица изузетно ниске стопе фертилитета која је деценијама испод прага неопходног за обнову становништва. Пројекције Уједињених нација су алармантне и предвиђају да би Кина до краја века могла изгубити између 500 и 800 милиона становника. Оваква ситуација, уз убрзано старење становништва и дубоку неравнотежу између броја мушкараца и жена, изазива огромну забринутост јер Кина, за разлику од Европе, стари пре него што је успела да постане заиста богата држава.

Неуспех пронаталитетних мера

Иако се политика једног детета из 1979. године често наводи као главни кривац, пад наталитета је почео још раније кроз притиске на касније ступање у брак и ограничавање рађања. Након што је ова рестриктивна мера укинута 2015. године, власти су постепено дозволиле двоје, а затим и троје деце 2021. године, очекујући „бејби бум“ који се никада није догодио. Упркос укидању обавезне контрацепције, забрани селективних абортуса према полу и подстицању лечења неплодности, стопа фертилитета у 2024. години пала је на рекордно низак ниво од око једног детета по жени. То указује на чињеницу да законске олакшице нису довољне да преокрену дубоко укорењене друштвене и економске трендове.

„Замка ниског наталитета“ и економски притисци

Аналитичари истичу да су финансијски разлози, попут трошкова образовања, становања и ваннаставних активности, кључни за одлуку парова да немају више деце. Међутим, појављује се и хипотеза о „замки ниског наталитета“, која се заснива на социјалном конформизму и конкуренцији. Родитељи бирају „квалитет“ уместо квантитета, улажући огромна средства и време у једно дете како би оно могло да парира вршњацима у суровом економском окружењу. Када већина у заједници има мало деце и много улаже у њих, то постаје очекивани друштвени стандард, што жене додатно одвраћа од проширења породице због огромног терета који образовање деце ставља на њихова плећа.

Ефекат имитације и искуства из суседства

Истраживања показују да су механизми социјалног притиска и имитације историјски убрзали демографску транзицију у Кини. Чак и мањинске етничке групе, које нису биле подложне квотама за једно дете, смањиле су свој наталитет опонашајући понашање већинског становништва (Хан Кинеза). Сличан феномен је примећен и у Јужној Кореји, где је наталитет пао испод 0,8 деце по жени. Тамошњи родитељи троше огроман део прихода на приватне школе како би осигурали статус својој деци, стварајући динамику у којој нико не жели да буде први који ће престати са тим улагањима, плашећи се да ће му дете бити доведено у неповољан положај на тржишту рада.

Могући излази и неизвесна будућност

Кинеска влада је покушала да сузбије ову „трку у наоружању“ образовањем тако што је забранила приватне часове, али је то само довело до развоја црног тржишта. Излазак из ове замке захтевао би координацију целе заједнице, што је у пракси веома тешко оствариво. Да би се подстакао опоравак, неопходне су драстичне мере попут значајних дечијих додатака, боље плаћених родитељских одсустава и субвенционисане неге деце, како би се покушало стимулисати рађање код утицајних група у нади да ће се тај тренд проширити. Ипак, с обзиром на тренутне социјалне притиске и дуготрајне ефекте претходних политика, одржив повратак високом наталитету у овом тренутку изгледа мало вероватан.