Дефиниција, канонски статус и значај апокрифа и псеудепиграфа
Апокрифи (грч. apokrypha – „скривено“) и псеудепиграфи су збирке списа насталих у хеленистичком и римском периоду (отприлике 300. п. н. е. до 200. н. е.) који су у когнатној вези са хебрејским списима, али нису ушли у званични јеврејски или хришћански канон. Упркос томе, били су веома утицајни у раним заједницама. Данас су неопходни за разумевање историје раног јудаизма и раног хришћанства. Њихов статус варира: Католичка црква их сматра девтероканонским (надахнутим) од Тридентског сабора, док их протестанти сматрају ванканонским. Апокрифи обухватају тринаест дела (по дефиницији грчких кодекса Септуагинте из 4. века), док псеудепиграфи представљају већу збирку од 52 главна списа, укључујући жанрове као што су апокалипсе и завештања, којих нема у апокрифима.
Жанрови легенди и романтичних прича у апокрифима
Девет апокрифних списа припада жанру легенди, романтичних прича и проширења хебрејских списа. Јеремијино писмо (око 300. п. н. е.) је најстарији спис, проповед против идолопоклонства. Тобит (око 180. п. н. е.) је романтична, едукативна прича о Божјој помоћи праведницима, која комбинује древне легенде. Јудита (око 150. п. н. е.) је драматична и дидактичка прича, написана да охрабри Јевреје на отпор и поштовање Закона, инспирисана почетком Макавејске револуције. У овај жанр спадају и Додаци Јестири (који додају религијску димензију хебрејском тексту), Додаци Данилу (Сузана, Вал и Змај, и Азаријина молитва) и Друга књига Јездре, која прерађује библијске делове и убацује причу о томе која је сила најјача, закључујући да је то „Истина“.
Мудросна и квази-историјска књижевност. Супротности
Мудросна литература је представљена са два врло различита дела. Бен Сира, написан на хебрејском око 180. п. н. е. у Палестини, дело је конзервативног монотеисте који брани јудаизам од грчке културе, велича Закон и Храм, и не подржава веровање у загробни живот. Насупрот њему, Мудрост Соломонова, написана на грчком (вероватно у Александрији) у 1. веку н. е., дело је либералног мислиоца под грчким филозофским утицајем, који прихвата платонску концепцију бесмртности душе уместо јеврејског веровања у васкрсење тела. Квази-историјска дела су 1. и 2. Књига Макавејска, обе тенденциозне. 1. Макавејска (крај 2. века п. н. е.) је про-Хасмонејска, фокусирана на војне подвиге, док 2. Макавејска (почетак 1. века п. н. е., Александрија) даје теолошки измењену историју која наглашава светост Храма, васкрсење тела и ефикасност мучеништва.
Категорије и време настанка псеудепиграфа
Псеудепиграфи су подељени у пет категорија. У Апокалиптичкој литератури најважнији је скуп списа 1. Књиге Енохове, који је настајао током три века (до пре 70. н. е.) и служи као главни извор за хеленистичко јеврејско размишљање о космологији и ангелологији. Након уништења Јерусалима 70. године н. е., апокалиптична дела као што су 4. Књига Јездре и 2. Књига Варухова баве се проблемом теодицеје (правде Бога). У категорији Завештања, најважнији су Завештања дванаест патријарха (са јеврејском основом из 2/1. века п. н. е.), док у Проширењима библијских прича доминира Књига Јубилеја (163–140. п. н. е.).
Филозофска литература и поезија у псеудепиграфима
У категорији Мудросне и филозофске литературе псеудепиграфа, значајни су врло рани спис Ахикар (4/5. век п. н. е.) и 4. Књига Макавејска (1. век н. е.), која брани супериорност разума (logismos) у контроли страсти. Ова дела пружају практичне етичке правиле и афоризме. Коначно, категорија Молитве, псалми и оде укључује поезију насталу у периоду од 3. века п. н. е. до 1. века н. е. Овде спадају Псалми Соломонови (2. половина 2. века п. н. е.), који одражавају побожност јеврејских кругова у Јерусалиму, и Пет додатних псалама Давидових (Псалми 151–155), који су проширили Давидов Псалтир.
0 Коментари