Бенедикт Нурсијски

Живот Светог Бенедикта и оснивање Монте Касина

Свети Бенедикт Нурсијски (око 480–547) је хришћански светац, оснивач монаштва и духовни вођа, најпознатији као аутор монашког правила које и данас следе бенедиктински и цистерцитски монаси и монахиње. Сматра се оцем западног монаштва због широког утицаја свог правила. Једини извор детаља о његовом животу је Друга књига Дијалога Григорија Великог (написана око 593–594), која се, иако фокусирана на чуда и борбе са демонима, сматра у основи поузданом. Бенедикт је рођен у Умбрији, у имућној породици, а младићки боравак у Риму га је одбио због неморала, па је око 500. године потражио самоћу, најпре у Енфидеу, а затим у Субијаку, где је три године живео као пустињак у пећини. Након неуспелог покушаја тровања од стране монаха којима је био нерадо постао игуман, вратио се у Субијако, где је основао дванаест мањих манастира. Коначно, око 525. године, преселио се у Касинум, где је, уништивши паганско светилиште, изградио свој најпознатији манастир, Монте Касино.

Значај Правила и теоријски оквир

Иако Григоријеви Дијалози представљају Бенедиктов живот као поклоничко путовање и борбу са искушењима (која се одвија у фазама: суочавање са злом, духовни тријумф, нови утицај и ново суочавање са злом), Правило је оно које открива Бенедиктову праву верску заокупљеност. Правило је кодификација намењена киновијском (заједничком) облику монаштва, комбинујући здраву духовну поуку са пасторалним детаљима који покривају све аспекте живота заједнице. Његова оригиналност лежи у мудром преузимању најбољих елемената из постојећих правила, процењивању кроз сопствено искуство и њиховом спајању у уравнотежену, позитивну и флексибилну синтезу. Као што је Григорије приметио, Правило је „изванредно по дискрецији“, јер поставља јасне принципе, али већину одлука препушта разборитости игумана.

Основни духовни принципи Правила

Основни духовни принципи садржани у Правилу су понизност и безусловна послушност Богу. Литургијска молитва, названа „Дело Божије“, треба да се врши са дубоким осећајем Божијег присуства, а та иста свест мора да прожима цео монашки живот. Свест о светости Бога рађа осећај покајања код монаха због његове грешности, али та слабост инспирише поверење у милостиву љубав Божију, а не плашљиви страх. Тишина треба да превлада у манастиру како би монах могао бити сабран и пажљив на реч Божију, нарочито током молитвеног читања (Lectio Divina), у којем се обликује у складу са Светим писмом и хришћанском монашком традицијом.

Послушност, заједништво и рад

Послушност монаха Богу изражена је кроз његов однос са игуманом, који је у Правилу описан као сакрамент Христа. Игуман треба да одражава не само Божију правду већ и Његову милостиву љубав, „умеравајући све ствари тако да јаки имају чему да теже, а слаби не узмичу у немиру“. Однос монаха са Богом одражава се и у његовом односу са другим монасима у заједници кроз одбацивање самовоље, праштање увреда и саосећање према слабостима других. Стабилност у заједници представља основну аскезу за монаха и подржава га у његовој посвећености сталном преображају живота. Рад, било ручни или интелектуални, саставни је део Бенедиктове визије, не само зато што Бенедикт није волео беспосличење, већ зато што је хтео да рад буде у равнотежи са молитвом и светим читањем, а увек је смештен у заједнички контекст како не би дегенерисао у активизам или ароганцију.

Наслеђе и утицај

Бенедиктово правило промовише широку и једноставну духовност. Због своје флексибилности и прилагодљивости, оно је способно да инкорпорира различите локалне традиције, што је допринело његовој широкој примени кроз историју. Када се Правило аутентично угради у живот монашких заједница, резултат је живот који је библијски, контемплативан, укорењен у заједници, раду и молитви, и који доноси светост и мир. Према традицији, Бенедикт је умро 21. марта 547. године. У новије време, папа Павле VI прогласио га је заштитником Европе 24. октобра 1964. године, наглашавајући његов трајни духовни и културни допринос.