Деконструкција једнодимензионалног појма „религијског насиља“
У савременом дискурсу, посебно након 11. септембра, фраза „религијско насиље“ постала је доминантна, инспирисана тезом просветитељства да је религија инхерентно ирационална и насилна, те да је мора сузбити политички секуларизам. Оваква перцепција, коју подржавају популарна култура и одређена академска струја, ствара „уобичајену мудрост“ да секуларизам нужно доноси напредак и мир. Међутим, ова једнодимензионалност се може оспорити, указујући да једнострано фокусирање на верску енергију (која јесте подложна злоупотреби у конфликтима попут оних на Балкану или у Кашмиру) игнорише очигледну стварност 20. века. Наиме, секуларни режими не само да су поседовали, већ су често примењивали много већи капацитет за насиље од оних повезаних са верским идентитетом. Систематски напади на верске заједнице од стране секуларистичких идеологија резултирали су уништењем и смрћу које далеко надмашују насиље из европских верских ратова, чиме се руши наратив о модерности као аутоматском преласку из верског мрачњаштва у мирољубиво просветитељство.
Три облика секуларизма. Од пасивности до борбене доктрине
Анализа секуларизма захтева разликовање три основна модела која су настала из идеолошког врења 19. века. Пасивни секуларизам, најближи моделу Првог амандмана Устава САД (слобода вероисповести без државног мешања), показао се као најмање склон насиљу, ослањајући се на либералну мисао и ране хришћанске концепте слободе савести. Насупрот њему, борбени секуларизам (laïcité/laicismo) потиче из радикалне фазе Француске револуције (после 1792), вођен антиклерикалним сентиментом Волтера (écrasez l'infâme!). Овај модел, који је цркву претворио у „митског непријатеља“ прогреса, добио је најнасилнији облик у Шпанији током Грађанског рата, где је погубљено 6.832 свештена лица, као и у Мексику током Кристеро рата, где је број свештеника драматично опао. Борбени секуларизам се проширио и на Турску под Ататурком (laiklik), где је спроведен принудни процес секуларизације и „одмерени терор“ над верским институцијама, иронично доприносећи настанку исламског екстремизма као реакције.
Елиминациони секуларизам и комунистички терор против вере
Најекстремнији облик, елиминациони секуларизам, произашао је из крајње европске левице (Маркс, Лењин, Стаљин), са идејом да је религија „врста лажне свести“ која ће одумрети након револуције. Када се религија показала као жилава претња комунистичкој теорији и постала „ривалски извор моралног суда“, режим је прибегао масовној репресији. У Совјетском Савезу, Лењин је 1922. године захтевао „најдивљу и најнемилосрднију енергију“ приликом одузимања црквених драгоцености, док је Стаљинов „Велики терор“ (1937–38) довео до хапшења и погубљења десетина хиљада свештеника, и готово потпуног престанка рада Православне Цркве. Овај терор се проширио на Централну Азију (ислам), Монголију (будизам) и Албанију под Енвером Хоџом, који је 1967. године укинуо религију у свим облицима и прогласио је нелегалном, уништивши хиљаде верских објеката.
Маоизам и најтемељније уништење верског живота у Азији
Мао Цедунг је својим елиминационим секуларизмом довео до једног од најразорнијих напада на религију у људској историји. Током Културне револуције (1966–76), „Црвене гарде“ су систематски уништавале храмове, светиње и верске заједнице, нападајући „четири старости“. На Тибету, преко 6.000 манастира је уништено, а монаси и монахиње подвргнути тортури. У Камбоџи под Пол Потом и Црвеним Кмерима, који су успоставили „Годину Нула“ са циљем искорењивања свих традиционалних култура и религија, теравада будизам је готово уништен, а хиљаде монаха је побијено или присиљено на војну службу. Историчари кинеских религија ове године описују као „најтемељније уништење свих облика верског живота“ – доказујући да је секуларизам, када је заснован на шематским, централно оркестрираним визијама, извршио дословно насиље над практичном мудрошћу уграђеном у локалне заједнице.
Парадокс и закључак. Узрочни ланац насиља
И борбени и елиминациони секуларизам делили су карактеристике ексклузивног хуманизма и поверења у технократску способност државе да управља историјом и кажњава неистомишљенике. Међутим, поред директног државног насиља, ревносни (политички) секуларизам је такође, парадоксално, изазвао ревносну (верску) контрареакцију. Оштар третман верског сектора од стране секуларних режима често је гурао вернике у руке противника, чиме је секуларизам постао део узрочног ланца који доводи до верског насиља. С обзиром на ове чињенице, свако ко некритички призива „модерни секуларизам“ као универзални противотров религиозном насиљу говори нетачно, подложан „потенцијалној историјској амнезији“. Уместо тога, морају се поставити прецизна питања: Који секуларизам, чија религија, под којим околностима и са којим другим факторима? Само ова комплексна анализа може донети јасноћу о односу вере, власти и насиља.
0 Коментари