Афродита

Увод

Име богиње Афродите уско је повезано са сексом, љубављу, задовољством и лепотом. Да би се разумео значај ове дефиниције у контексту њене културе, неопходно је истражити како грчку књижевност која преноси митове, тако и грчку култну праксу, јер оне функционишу као међусобна огледала.

Афродита у грчкој књижевности

Древни грчки текстови представљају две традиције о Афродитином рођењу. Према Хесиоду, она је рођена из одсечених гениталија бога Неба, Урана, које су бачене у море, из чије се пене (грч. афрос) она појавила. У овом космогонијском процесу, она је прва антропоморфна богиња, којој се потчинио и сам Ерос (Љубав). Према Хомеру, Афродита је ћерка Зевса и Дионе, чија је улога повезана са „делима брака“. Ипак, она је такође повезана са деструктивним аспектима, попут отмице Хелене која је довела до Тројанског рата. Трагедије, као што је Еурипидова Хиполитос, показују колико је опасно одбити сексуалну унију, док други текстови, попут оних од Есхила и Сапфо, славе њену улогу у плодности, плодности земље и снази љубави. Афродита је имала и љубавнике међу боговима попут Ареса, Хефеста, Хермеса и Диониса, као и смртника Адониса.

Култови и обреди

Афродитини култови су били широко распрострањени у грчком свету, иако њени храмови и фестивали нису могли да се такмиче са онима посвећеним Хери, Деметри или Артемиди. Афродита је пре свега била обожавана као богиња сексуалности. Девојке су јој приносиле жртве пре брака, а она је штитила све облике сексуалне уније – било у браку или изван њега, хетеросексуалне или хомосексуалне, укључујући и проститутке. Постоје извори о храму у Коринту, познатом по куртизанама, али је теза о институционализованој „светој проституцији“ дискутабилна.

Различити аспекти и атрибути

Афродитини атрибути и епитети откривају њен сложен карактер. У Теогонији, Афродита и Арес су родитељи Хармоније, што симболизује њену везу са грађанским поретком. У Атини, епитет Пандемос („она која припада целом народу“) означава њену одговорност за политичку слогу и инклузивност. Међутим, Платон је у свом Симпозијуму тумачио Афродиту Пандемос као богињу вулгарне љубави, супротстављајући је Афродити Уранији (небеској), што је филозофска идеја која није била поткрепљена култном праксом. Такође, Афродита је била повезана са морем, носећи епитете као што су Понтија („она од мора“) и Еуплоја („она која даје добру пловидбу“). Поред тога, у Спарти су постојале статуе које приказују Афродиту као наоружану, што се вероватно повезује с њеном заштитничком улогом. Неки њени епитети, попут Меленис („црна“), указују на њену везу са земљом и ноћним сенкама.

Порекло и историјски развој

Афродита није била присутна у микенским текстовима, а сами Грци су веровали да је богиња стигла са Левантске обале, односно из Асирије, преко Кипра и Феничана. Сумерска Инана, акадска Иштар и феничанска Астарта деле многе особине са Афродитом, као што су повезаност са сексуалношћу, птицама и ратом, а у случају Астарте и са морепловством. Афродита је још у Хомерово време називана Киприс („Кипранка“), а њени главни храмови налазе се на Кипру. Иако је њено порекло на Блиском истоку широко прихваћено, тачан начин на који је стигла у Грчку остаје предмет расправе. Иконографија наге богиње која је стигла на Медитеран у геометријском и раном архајском периоду вероватно је допринела концептуализацији богиње сексуалности. Касније се ова иконографија поново појављује у Праксителовом ремек-делу Афродита средином 4. века пре нове ере, постављајући темеље за хеленистичке и римске приказе наге Афродите-Венере који доминирају музејима и маштом Запада.