Средњовековна јеврејска апокалиптичка литература

Поновна појава јеврејске апокалиптичке литературе

Док су талмудски и мидрашки списи касне антике усвојили одређене елементе класичне апокалиптике, учинили су то на несистематичан начин. Почетком седмог века, међутим, поново се појавила потпуна апокалиптичка литература на хебрејском. Ови кратки, али фасцинантни трактати, настали између седмог и десетог века на простору Израела и Блиског истока, показују јасно препознатљиве месијанске преокупације и књижевне теме. Једно од најважнијих дела из овог периода је „Сефер Зерубавел“, настало почетком седмог века, вероватно под утицајем војних победа византијског цара Ираклија.

Наратив и ликови из „Сефер Зерубавела“

„Сефер Зерубавел“ је псеудоепиграфско дело, чији је аутор наводно библијска личност Зоровавељ. У тексту, анђео Михаило открива Зоровавељу Месију, сина Давидовог, по имену Менахем бен Амидел, који чека у Риму. Михаило затим открива догађаје који ће довести до краја времена. Појавиће се и други месија, син Јосифов, по имену Нехемја бен Хушиел, који ће окупити све Јевреје у Јерусалиму. Он ће бити убијен од стране окрутног тиранина по имену Армилус, који ће владати светом. Коначно, Месија, син Давидов, ће се појавити, поразити Армилуса и ослободити јеврејски народ.

Карактеристике средњовековне апокалиптике

Ова литература има неколико препознатљивих карактеристика. Аутори су били заокупљени политичким превирањима великих царстава, видећи у њима значајне месијанске предзнаке. Сматрали су да искупљење није далека теорија, већ неминован процес који је већ почео. Верује се да историјски и месијански догађаји имају свој ток, независан од људских поступака. Књижевност је била раскошна, пуна фантастичних описа и откривења небеских тајни које су преносили анђели.

Утицај и каснији покрети

Рани средњовековни апокалиптички текстови, а посебно „Сефер Зерубавел“, постали су изузетно утицајни. Они су послужили као основа за многа каснија дела, укључујући „Тајне рабина Шимеона бар Јохаја“ и списе Исака Абраванела из шеснаестог века. Прогон Јевреја из Шпаније и Португала крајем петнаестог века додатно је подстакао месијанске прорачуне и есхатолошки ватрени дух.

Историјске последице и појава месијанских покрета

Ова литература је имала две значајне историјске последице. Прво, дубоко је обликовала визију Јевреја о догађајима који воде до краја времена, упркос противљењу рационалиста попут Мојсија Мајмонида. Друго, допринела је настанку краткотрајних месијанских покрета, посебно између седмог и дванаестог века. Најзначајнији од њих био је шабетајизам у седамнаестом веку, усредсређен на личност Шабетаја Цвија, који је такође укључивао апокалиптичке елементе.