Архетипови

Значење и порекло архетипа

Енглеска реч архетип потиче од грчке речи „архетипон“, која је била посебно заступљена у делима хеленистичких верских мислилаца. Ова грчка сложеница се састоји од две речи: „типос“ и „архе“. „Типос“ означава физички ударац, његов конкретан утисак, али и образац који обликује нешто, као што су калуп за статуу или унутрашње обликовање у биологији. „Архе“ се односи на нешто што је првобитно или оригинално, било у временском или онтолошком смислу, и може означавати небеске силе, владара или виталне органе. Заједно, ове речи означавају „првобитни образац“.

Хеленистичка схватања архетипа

У хеленистичком периоду, појам архетипа се користио да опише космогонијски принцип, односно идеју да стварање света зависи од постојања неке трансцендентне стварности. Јеврејски теолог Филон Александријски користио је овај појам да опише „лик Божији“ (imago dei) који обликује човечанство по узору на Бога. Гностички хришћани, валентинијани, веровали су да је свет створен од стране демијурга који је копирао архетипски свет (Плирома), који је постојао изван њега. Платонски мистик Плотин је, с друге стране, сматрао да је видљиви свет само одраз божанске и трансцендентне стварности, налик на одраз у огледалу.

Архетипови у модерној мисли (Елијаде и Јунг)

У 20. веку, концепт архетипа поново су оживели историчар религија Мирча Елијаде и психолог Карл Густав Јунг. Елијаде је користио термин да означи свете обрасце (парадигме) који се изражавају у митовима и ритуалима. За њега, архетипови представљају трансцендентну стварност која се открива у свету кроз хијерофанију (појаву светог у профаном). За Јунга, архетип је представљао темељне структуре људске психе, али је такође био и динамична сила која обликује искуства и понашање појединца. Јунг је сматрао да се архетипови манифестују као инстинкти на биолошком нивоу и као дух на субјективном, унутрашњем плану.

Елијадеово схватање светог и профаног

Према Елијадеу, хомо религиосус (верски човек) разликује свето и профано постојање. Свето представља трансцендентни образац (архетип) који се доживљава као апсолутна вредност и моћ. Оно се људима приказује кроз хијерофанију, која може да се манифестује као природна појава (водопад), сан или визија. Након сусрета са светим, човек тежи да свој живот оријентише око њега, чиме профано постојање постаје реплика архетипског света. Ово се постиже понављањем светих радњи из „исконског времена“ (in illo tempore), као што је ритуал евхаристије, чиме се поништавају ограничења времена и смртност.

Значај архетипова и њихова примена

И Елијаде и Јунг су сматрали да архетипови имају дубок религијски смисао и да су кључни за разумевање људског искуства. За Елијадеа, проучавање религије може помоћи савременом човеку да разуме своје наслеђе и да пронађе смисао у животу. Архетипске теме, попут иницијације или путовања хероја, и даље постоје у колективној и индивидуалној подсвести. За Јунга, архетипови су „наследни начини психичког функционисања“ и манифестују се као пројекције које се могу појавити у спољашњем свету, сновима или физичким компулсијама. Коначно, и за Елијадеа и за Јунга, архетипови указују на постојање трансцендентног принципа, без којег би постојање изгубило смисао.