Библијски и рани хришћански концепти
Рани хришћани, под утицајем јудаизма, веровали су у скори крај света и васкрсење мртвих. Док је за Јевреје васкрсење представљало наду у будућност, за хришћане је то била већ испуњена стварност у личности Исуса Христа, што је гарантовало васкрсење свим верницима. Иако је Исус ретко говорио о васкрсењу, фокусирајући се на љубав према Богу и ближњем, апостол Павле је учинио васкрсење централном темом. Он је сматрао да је грех узрок смрти, а да је Исусово васкрсење победа над грехом и смрћу. За Павла, васкрсење није повратак у старо тело, већ прелазак у ново, „духовно“ тело. Он је одбацио дуализам душе и тела, сматрајући тело интегралним делом Божје творевине, али је правио разлику између живота вођеног "телом" и живота вођеног "духом".
Есхатологија у Јовановом Откривењу и Јеванђељу
Откривење Јованово је једина књига Новог завета која даје јасан сценарио краја времена. Она описује други долазак Исусов, хиљаду година месијанске владавине, и два васкрсења: прво за мученике, а друго за све људе пред коначним судом. Иако је ова књига пружала утеху прогоњеним хришћанима, њена апокалиптична визија о скором крају историје приморала је Цркву да преиспита свој став. Јованово Јеванђеље послужило је као мост за прелазак из апокалиптичне фазе у трајно постојање хришћанства. Оно премешта фокус са будућег суда на садашњи тренутак, учећи да се вечни живот може достићи већ у овом животу, кроз веру у Христа. Вечни живот се у овом контексту не схвата као бескрајно трајање, већ као пуноћа живота у заједници са Богом.
Средњовековни и римокатолички концепти
У средњем веку, побожност народа је допринела развоју и популаризацији учења о Рају, Паклу и чистилишту које немају директну основу у Новом завету. Након смрти, душа се одваја од тела и креће на пут ка једном од ових места. Рај је био замишљан као заједница блажених душа, где се „види Бог лицем у лице“, а Пакао као место вечне казне за непокајане грешнике. Појам чистилишта, који није постојао у раним хришћанским списима, развио се као посредно стање између Раја и Пакла, где се душа чисти од лаких грехова пре уласка у Рај. Католичка црква је на Саборима у Лиону и Фиренци званично дефинисала чистилиште. Уз чистилиште је настала и пракса индулгенција (опроста), која је омогућавала смањење казне за грехе.
Индулгенције и реформација
Продаја индулгенција и финансијске злоупотребе везане за њих биле су главни покретач Протестантске реформације. Мартин Лутер је сматрао да идеја о даљем кажњавању греха након Христовог искупљења обесмишљава значење његове смрти. Он је одбацио учења о чистилишту и индулгенцијама. Протестантски теолози, под утицајем Лутера, одбацили су схоластички поглед на грех и благодат, који их је посматрао као „супстанцу“ и „квантитет“. За протестанте, грех је био чин неповерења у Бога, а благодат је била безусловно Божје прихватање грешника, што је било доступно само вером (sola fide). Овај став је довео до одбацивања идеје о „степенима“ греха или благодати.
Протестантски поглед на спасење и вечни живот
Мартин Лутер је поставио оправдање вером као најважније учење Библије, стављајући га у центар хришћанске вере. За њега, спасење није везано првенствено за будући суд, васкрсење тела и месијанску владавину, већ за садашњи живот у вери. Лутер је одбацио миленаристичке идеје о физичком успостављању месијанске владавине на земљи. Вечни живот се, према овом схватању, искусује већ овде и сада кроз праведан живот. Идеје о бесмртности душе и рајском блаженству упијене су у значај вечности који се налази у животу хришћанина оправданог вером. Ово остаје доминантан образац протестантског схватања вечног живота.
0 Коментари