Андроцентризам

Андроцентризам у религији

Андроцентризам се односи на културну перспективу у којој се мушкарац сматра нормом за људскост. У религији, ово се манифестује кроз монопол мушкараца на свештеничке и наставне улоге, што доводи до искључења жена из обликовања и преношења званичне верске културе. Жене су спречене да унесу своје искуство и гледиште у верске законе, ритуале и симболе, чиме њихово учешће постаје маргинално или помоћно. Андроцентрична верска култура чини жену „другом“ и њен изостанак и тишина се сматрају нормалним.

Родна симболика и пад човека

Андроцентрична култура претвара дијалектику људског постојања (нпр. супериорност/инфериорност, светлост/тама) у родни симболизам, где је женско увек инфериорно у односу на мушко. У јудео-хришћанској традицији, ово се огледа у причи о стварању из Књиге Постања, где је мушкарац прво створен, а жена је настала из његовог ребра. Ова прича обрће стварност људског рођења, где женско биће рађа и мушко и женско, и тиме дефинише жену као секундарно и помоћно биће. Даље, Августин у свом делу De Trinitate тврди да је само мушкарац слика Бога, док жена то постаје само када је у заједници са мушкарцем. Ово је додатно појачано причом о Евиној примарној улози у првобитном греху, што служи као оправдање за потчињени положај жена.

Спасење и божански ауторитет

Андроцентрични ставови присутни су и у дефиницијама спасења. Христос, као Спаситељ, појављује се у мушком облику, што је традиционална теологија сматрала онтолошки неопходним. Тома Аквински је тврдио да је мушкарац савршен израз људске врсте, док је жена дефицитарна, те је зато потребно да Исус буде мушкарац. Ово води до закључка да само мушкарац може представљати Бога, што искључује жене из свештенства и црквеног вођства. У теологији, Бог се метафорички приказује мушким улогама попут ауторитета, власти и суверенитета, док се женске метафоре користе за оно што је потчињено или створено.

Женско присуство и андроцентрични симболи

Жена у хришћанској симболици подељена је на „добру женскост“ и „лошу женскост“. Добра женскост, коју представља Богородица, симболизује потпуну послушност, чистоту и одрицање од сопствене воље. С друге стране, лоша женскост се повезује са злим или негативним особинама које одвајају човека од Бога. Симболика крштења, које се приказује као „ново рођење“ које негира грешност рођења кроз жену, илуструје како андроцентрична религија присваја женске биолошке улоге и уздиже их на виши духовни ниво кроз мушки култни монопол.

Супротстављање и преношење традиције

Иако хришћанска теологија има дубоко укорењене андроцентричне претпоставке, хришћанска пракса је често била двосмислена. Током историје, жене су биле пророчице, учитељице, исцелитељке и мистичарке, које нису биле покорне мушком ауторитету. Међутим, андроцентризам је доминирао у преношењу традиције, тако да су ове „алтернативне стварности“ избрисане из сећања или су сачуване на начин који им ускраћује јавни ауторитет. Примери попут Језавеље у Откривењу Јовановом показују како је женско верско вођство често представљано у негативном светлу, чиме се потврђује претпоставка да жена, када делује самостално, може чинити само зло.