Археологија и религија

Развој археологије и проучавање религије

Проучавање религије, нарочито праисторијских веровања, представља изазован задатак за научнике. Међутим, археологија, која проучава прошле културе кроз материјалне остатке, еволуирала је од несистематизованих ископавања у научну дисциплину. Овај развој омогућио је плодну, иако понекад напету, сарадњу са проучавањем религије. На Блиском истоку и Медитерану, археологија је у 19. веку почела да допуњује писане изворе, што је било пресудно за истраживање порекла великих светских религија. Слично томе, у преколумбијској Америци, истраживања су се ослањала на историјске и етнографске записе, што је довело до бољег разумевања верских пракси Астека, Инка и Маја.

Нове методе и праисторијска веровања

Иновације у археологији су се првенствено развијале кроз проучавање мање сложених друштава у Северној Америци и Европи, где недостаје писаних трагова. Научници су почели да користе етнографску аналогију и антрополошка поређења. Ово је довело до нових приступа, попут студија образаца насељавања и употребе технологија као што су радиоугљенично датирање. Упркос почетном занемаривању религије, сматрајући је превише сложеном за материјалну анализу, револуција „Нове археологије“ 1960-их година је повезала две дисциплине. Нове методе, попут статистичке анализе, омогућиле су проучавање праисторијских идеолошких система, укључујући и астрономска поравнања Стоунхенџа и анализу уметности каменог доба.

Континуитет религијских система и библијска археологија

Археологија је показала да је „homo religiosus“ постојао много пре „homo sapiensa“, а посебно се истиче богати духовни живот неандерталаца, што потврђују налази о ритуалним сахранама. На Блиском истоку, ископавања у Јерихону и Чатал Хојуку открила су континуитет религијских система који воде до каснијих цивилизација. Откриће архиве плочица у Тел Мардиху у Сирији пружило је нови увид у древне религије. Ова открића су била кључна и за библијску археологију. На пример, ископавања у Угариту открила су хиљаде плочица које су расветлиле хананску религију. Такође, археологија је допринела проучавању раног хришћанства и ислама, а откриће свитака са Мртвог мора показало је блиску везу између религијских текстова и археолошких налаза.

Допринос археологије азијским религијама

У проучавању азијских религијских система, археологија је имала кључну, али допунску улогу. У Кини, ископавања су открила важна документа као што су бронзе и кости за прорицање, што је доказало значајну улогу религије у политичком животу древних династија. У Индији, истраживања Индске цивилизације (2400-1800. пре нове ере) пружила су могуће везе са каснијим хиндистичким веровањима. Иако се ослањају на аналогије, археолози су приметили паралеле у архитектури, уметности и ритуалима, као што је ритуално коришћење воде, што указује на потенцијал археологије да објасни порекло многих аспеката хиндуистичке традиције.

Редефинисање улоге религије у еволуцији цивилизација

Нови приступи у археологији довеле су до обновљеног интересовања за улогу религије у развоју људских култура. До средине 20. века, проучавања су била доминантно материјалистичка и економска, али су нови приступи, попут „централне теорије места“, вратили религију у разматрања о настанку и развоју цивилизација. Археолози попут Роберта М. Адамса истичу да су древни градови били центри сигурности — не само економске и одбрамбене, већ и духовне, у облику храмова. Овај став подржавају и истраживања у Мезоамерици, где се сматра да су религија и ритуали, укључујући и жртвовање људи код Астека, били кључни за формирање и дестабилизацију древних царстава.