Аристотелизам

Ширење аристотелизма

Аристотелизам је филозофски правац који се развијао вековима након смрти самог Аристотела. Његова дела су сачувана и уређена око 30. године пре Христа захваљујући Андронику са Родоса. Кључни рани коментатори били су Александар из Афродизије и Темистије, чији су радови постали класици и били су значајни за касније муслиманске и јеврејске филозофе. Аристотелова дела су у семитски свет пренета преко сиријских хришћана који су их прво преводили на сиријски, а затим на арапски. У хришћанској теологији, аристотелизам је имао мањи утицај од платонизма и био је ограничен углавном на логику.

Аристотелов утицај на исламску и јеврејску филозофију

До 9. века, посебна интелектуална традиција појавила се у исламском свету под утицајем Аристотела. Исламски филозофи, познати као фаласифа, покушали су да интегришу грчку филозофију у своје разумевање ислама. Најзначајнији међу њима били су ал-Кинди, ал-Фараби, Ибн Сина (Авицена) и Ибн Рушд (Авероес). Аристотелови радови, преведени на арапски, прешли су и у јеврејску филозофску традицију, која је била посебно развијена у муслиманском свету. Од времена Мајмонида па надаље, Аристотелова филозофија доминирала је јеврејском мишљу, потискујући неоплатонистичке идеје.

Аристотел у хришћанском свету

У Латински свет, Аристотелова дела су стигла касно. У 6. веку, Боетије је превео неке од његових логичких списа, али су остали радови били непознати све до касног 12. века, када су превођени са арапског и хебрејског. До средине 13. века, Тома Аквински је имао приступ готово свим Аристотеловим делима. Аквински је покушао да уради за хришћанство оно што су Мајмонид и Ибн Рушд урадили за своје религије: да успостави филозофско тумачење верских уверења унутар Аристотеловог концептуалног оквира.

Проблематична питања и критике

Аристотелова филозофија је била привлачна због своје свеобухватности и логичке структуре. Његово учење о космологији, телеологији и постојању божанства као првог непокретног покретача било је широко прихваћено. Међутим, поједине доктрине, као што је теза о вечности света, дошле су у директан сукоб са библијским учењем о стварању. Други проблем је била Аристотелова нејасна психологија, посебно његове идеје о "разуму који све ствара" и "разуму који све постаје". Ове нејасноће су изазвале интензивне дебате међу коментаторима.

Аристотелизам данас

Упркос разним критикама, Аристотелов утицај је остао снажан током целог Средњег века, па чак и у време Ренесансе. Галилеј је често саркастично критиковао "једноставне аристотеловске професоре" који су радије гледали у своје књиге него кроз телескоп, што сведочи о трајности традиције. И у 20. веку аристотелизам је био утицајан у римокатоличким теолошким круговима. Иако је његов утицај данас мањи, Аристотелове идеје и речник и даље опстају, посебно у савременој англо-америчкој филозофији.