Будистички мисионари

Контраст у мисионарском приступу. Будизам против хришћанства

Суштинска разлика између будистичког и хришћанског мисионарског рада лежи у њиховој директности и осећају хитности. Хришћански мисионари испуњавају Велики налог (Матеј 28:18-20) који налаже ученицима да иду и стварају ученике свих народа, крстећи их у име Оца, Сина и Светога Духа. Овај императив покреће хришћане, као што су мормони или рани апостоли, да активно траже конвертите путем проповедања, оснивања школа, сиротишта и болница, вођени веровањем да је спасење душе у овом животу од највеће важности како би се избегао вечни пакао. Насупрот томе, будистички монаси, попут оних у Ват Суан Доку на Тајланду, не практикују прозелитизам и не упуштају се у питања стварања света, већ се фокусирају на универзалне циљеве: постизање среће сада и ослобађање од патње. Будистичка традиција сматра да идентификација као будиста није неопходна за постизање циља просветљења, то јест нирване.

Будистички „Велики налог“ и стратегија „Дођи и види“

Будистички монаси су, такође, мисионари, али на суптилнији и индиректнији начин, што научници називају будистичким „великим налогом“. Буда је наложио својим ученицима који су већ постигли нирвану да нађу бића „са мало прашине у очима“ и поуче их, налажући им да ходају и лутају: „Нека вас двојица не иду једним путем. Монаси, учите дхаму [будистичка учења] која је лепа на почетку, лепа у средини, и лепа на крају.“ Ово упутство истиче да је доступност учења кључна, а не проналажење конвертита. Будистички монаси се користе популарношћу будизма, медитацијом и mindfulness праксом, али се стављају на располагање онима који су заинтересовани да „дођу и виде“. Овај приступ омогућава људима да посматрају и придруже се, без осуде или активног убеђивања.

Реинкарнација, карма и хитност људског рођења

Будистичка схватања карме и препорађања (реинкарнације) умањују осећај хитности који је присутан у хришћанском мисионарству, јер верују да људи имају много будућих прилика да постигну нирвану. Карма, што значи делање (акција), ствара навике и одређује будући препорађај. Постоји комплексна будистичка космологија од 31 царства постојања у циклусу самсаре, подељена на нематеријални, финоматеријални и чулни свет. Царства богова (небеска) доносе пријатно постојање, али смањују мотивацију за постизање нирване. Најнижа царства су животиње, демони, духови и пакао, док је људско царство сматрано ретким и драгоценим јер само људи имају искуство патње и капацитет разумевања будистичких учења – услове неопходне за постизање нирване. Посета тајландским храмовима, кроз муралне слике и статуе, често је дизајнирана да усади осећај страха од лошег препорађања и да мотивише култивацију морала и увида. Због ове важности људског рођења, монаси понекад подстичу људе да не губе време и да осигурају хумани препорађај.

Глобализација и културна размена на Тајланду

Услед глобализације и верског туризма, будистички монаси на Тајланду, посебно у Чијанг Мају, развили су нове методе ширења своје религије. Они организују програме културне размене које укључују медитационе ретрите, разговоре са монасима и волонтирање у подучавању енглеског у храмовима. Ови програми привлаче студенте монахе, често из сиромашнијих средина, којима је то примарни извор бесплатног образовања. Монаси своје храмове отварају за туристе, не само као атракцију, већ као део мисионарске дужности. Као што је један монах рекао: „Ми смо они који показују, а не они који знају.“ Овај концепт „показивања, а не говорења“ демонстративним понашањем и мирним ходом привлачи путнике, који су можда дошли само због плажа, али су инспирисани да истражују будизам. Монаси верују да путници који долазе у храмове већ имају „кармичке семенке“ из прошлости које сада доносе плодове, а њихова је дужност да подстакну те семенке да проклијају.

Предности и изазови будистичког мисионарства

Метода мисионарења „показивањем, а не говорењем“ има своје предности и недостатке на међународној сцени. Предност је у томе што је приступ учтив и непринуђен, што је у складу са будистичким вредностима. Искусни будистички учитељи, попут Фра Раџе Ситимунија Ћодока, саветовали су да се небудистима прво представи практична медитација (vipassana), па тек онда проучавање Пали канона и на крају ритуали. Међутим, овај приступ „дођи и види“ отежава да научници и посматрачи препознају монахе као мисионаре, јер немају за циљ верску припадност или оглашавање. Недостатак овог приступа је што одвоји делове традиције (нпр. само медитацију) од целе дхаме и смањује вероватноћу стварања нових монашких и лаичких заједница. Као последица тога, очекује се да ће се глобална популација будиста смањити за скоро 2% до 2050. године, због мање забринутости за верску припадност и конверзију. Ипак, монаси се надају да ће се странци, који долазе кроз врата медитације, на крају прихватити целокупност религије у овом или неком будућем животу.