Амвросије Милански

Живот и улога у Цркви

Амвросије (око 339–397) био је истакнути црквени отац, епископ, теолог и хришћански светац, јединствен по томе што је био први међу латинским црквеним оцима који је рођен и одгајан у хришћанској вери. Његов живот одражава друштвене и политичке напетости константиновске ере. Пре него што је постао епископ у Милану 374. године, студирао је римско право и радио као гувернер, што му је дало самопоуздање и реторичке вештине које је применио у црквеној служби. Иако је крштен тек након што је изабран за епископа, значајно је допринео учвршћивању Никејског правоверја, посебно у погледу доктрине о Христу и Светом Духу, истовремено енергично бранећи моралну и духовну власт Цркве у односу на државу.

Теолошка и морална дела

Иако није био оригиналан мислилац, Амвросије је био изузетан преносилац и систематизатор већ постојећих идеја. Његови главни узори били су Филон Јудејски и Ориген за тумачење Светог писма, а Цицерон за моралну филозофију. Његова главна теолошка дела, као што су „О вери“ и „О Светом Духу“, бране Никејски симбол вере и представљају победу над аријанском јереси. Најпознатије морално дело, „О дужностима свештенства“, било је први свеобухватни етички трактат хришћанског аутора, инспирисан Цицероновим делом, којим је Амвросије у хришћанство увео класичне стоичке идеале.

Утицај на друштво и однос са државом

Амвросије је имао велики утицај на своје савременике својом личношћу и својим вођством. Био је непоколебљив у одбрани хришћанског примата над утицајима паганизма. То је показао уклањањем паганског олтара из Сената, као и одобравањем паљења јеврејске синагоге, што је бранио и када је цар Теодосије захтевао да је хришћани обнове. Његов најславнији чин у односу са државом догодио се када је понизно опоменуо цара Теодосија због масакра седам хиљада грађана у Солуну, чиме је поставио важан преседан за будуће односе Цркве и државе.

Наслеђе и утицај на музику и етику

Амвросије се сматра једним од четири велика учитеља Западне цркве, уз Августина, Јеронима и Григорија Великог. Његово наслеђе обухвата и књижевност, јер је био оснивач латинске химнодије. Његове познате химне, попут „Aeterne rerum conditor“, сведоче о његовој песничкој вештини и доприносу литургијском животу. Његово залагање за социјалне проблеме, видљиво у делима о дужностима и у његовим проповедима у корист потлачених, успоставило је трајан образац за укључивање Цркве у јавни живот.

Утицај на Светог Августина

Не може се тачно утврдити шта је пресудно утицало на преобраћење Светог Августина 387. године – да ли Амвросијева морална начела, његова платонска теологија, тумачење Светог писма или његов снажан карактер. Међутим, Амвросијев утицај је остао присутан у Августиновом животу и раду. Августин, његов највећи обраћеник, никада није заборавио рад и пример миланског епископа, иако је интелектуално надмашио свог учитеља.