Контраст између канонских Јеванђеља и историјске сагласности
Питање зашто је Јуда Искариотски издао Исуса из Назарета остаје парадигматично питање о издаји у западној култури, а скоро сви модерни историчари слажу се да је један од Исусових ученика заиста олакшао његово хапшење и погубљење од стране римских власти. Рани хришћани не би измислили тако узнемирујући сценарио да није био чињеница са којом су морали да се суоче, а мотив овог чина могао би да расветли Исусово разумевање његове мисије и разлоге његове контроверзности. Иако се Матеј, Марко и Лука слажу да је Јуда добио новац од јеврејских вођа, само Матеј експлицитно наводи похлепу као мотив. Лука и Јован указују да је у Јуду ушао Сатана, док Марко има фаталистички приступ, истичући да Исус одлази „како је написано о њему“. Канонска јеванђеља се разликују и у опису Јудине смрти: Матеј пише да се Јуда покајао и обесио, док Лука у Делима апостолским тврди да је Јуда пао и да му је тело спонтано пукло, просувши утробу. За писце Новог завета, Јудина издаја је била део Божијег плана за спасење, не узимајући у обзир могућност да је Јудин мотив био племенит.
Појава гностичког „Јудиног Јеванђеља“ и његова провокација
Гностички аутор „Јудиног јеванђеља“ понудио је радикално другачије објашњење, сугеришући да је Јуда извршио неопходан чин који је Исус од њега тражио. Иако ниједан историчар не сматра да ово јеванђеље, написано вероватно деценијама након канонских, извештава о стварним догађајима, његова одлука да Јуду стави у центар приче као пожељног извршитеља Исусове воље била је намерно провокативна. Овај текст сигнализира гностички протест против централних уверења хришћанства које је било у настајању, као што су Исусов идентитет као сина Бога Израеловог, његова смрт као жртва за грехе, и Евхаристија као комеморација те жртве. За овог аутора, питање Јудиног мотива покреће шира питања о томе ко је Исус, ког Бога хришћани треба да поштују и да ли њихови ритуали спасавају људе – тј. само биће хришћанства било је доведено у питање.
Откриће и значај папируса из 4. века
„Јудино јеванђеље“ је постало доступно већини научника тек 2006. године, иако се дуго знало да је оно постојало у антици, јер га помиње, између осталих, Иринеј Лионски око 180. године н.е. Иринеј је известио да је јеванђеље настало међу „гностицима“ – хришћанима који су тврдили да поседују посебно „знање“ (гносис). Изгубљени текст је највероватније откривен у Египту касних 1970-их у облику папирусног кодекса писаног на коптском језику (последња фаза древног египатског). На основу радио-угљеничне анализе, кодекс се датира у 4. век, око 200 година након што га је Иринеј прочитао на оригиналном грчком. Прича о томе зашто је рукопис толико дуго био недоступан укључује похлепу, некомпетентност и погрешно руковање (чак је стављан у замрзивач), што је резултирало оштећеним кодексом са бројним недостајућим страницама. То јеванђеље не тврди да га је написао Јуда, већ га аутор идентификује као „тајни извештај о суду“ у коме је Исус говорио Јуди осам дана пре Пасхе.
Гностичка откривења: „Други Бог“ и Суд
Информација коју Исус преноси Јуди у дијалозима може се свести на пет кључних тачака. Прво, Исус долази из вишег царства чистог духа (из еона Барбело), послат од стране неименованог Бога, а не од Бога Израеловог, кога други хришћани грешком обожавају. Друго, постоји само једна „моћна и света раса“ истинских хришћана која ће бити спасена од непријатељских нижих бића која владају овим космосом. Треће, Евхаристија коју славе други хришћани, коју служе корумпирани свештеници-наследници апостола и нуде је лажном богу овог света, доноси само смрт учесницима и представља богохуљење. Четврто, Јуда не припада ни спасенима ни проклетима, већ има „суморан задатак“ да жртвује људско биће које носи Исуса, због чега ће бити проклет, али ће потом владати нижим космосом као „13. демон“, изнад 12 знакова Зодијака.
Јудина издаја као неопходна жртва против лажног Творца
Пета тачка је и објашњење зашто је Јуда морао да изврши издају: Исусова смрт је врховна жртва нижем богу и стога грешни чин, али је неопходна јер постиже пораз тог нижег бога и његових анђела. Јеванђеље објашњава да је Небро или Јалдабаот, највиши од нових анђела позваних да уреде материјални свет, отпао од истинског божанства. Његов сарадник, Саклас, створио је људе и наметнуо им смртност. Саклас је, према овом тумачењу, Бог Израелов из Постања, кога други хришћани грешком поштују као Исусовог оца. Исус спасава људе тако што чини знање доступним и тако што се потчињава жртви коју Саклас захтева распећем. Ово распеће је убило људско биће у коме Исус живи, али није могло да науди божанском Исусу, чиме је окончан Сакласов режим жртвовања. Пошто је Јуда све ово научио, јеванђеље се нагло завршава: „Јуда је узео новац и предао га њима.“ Јудино јеванђеље, иако не даје информације о историјском Јуди, пружа обиље података о гностицизму средином 2. века, показујући да је централни проблем тадашњег хришћанства био однос између Исусовог спасења и Бога Старог Завета.
0 Коментари