Опште карактеристике и тумачење
Обожавање предака, као религиозна пракса, укључује обреде и веровања која се тичу преминулих сродника, а који се изводе кроз личне побожности, породичне обреде или групне ритуале. Ова пракса је блиско повезана са космологијом, идејама о души и загробном животу, као и са друштвеним регулацијама наслеђивања. У Источној Азији се често комбинује са будизмом и чини главни део конфучијанизма. Генерално, сматра се да обожавање предака подржава ауторитет старешина, јача друштвену контролу и негује традиционалистичке ставове. Иако се преци могу посматрати као божанства која могу утицати на срећу или несрећу, њихов утицај је ограничен на њихове потомке, због чега је молитва прецима других лоза бесмислена.
Теоријски приступ у проучавању религије
У 19. веку, научници су обожавање предака сматрали најосновнијим обликом религије. Херберт Спенсер је сматрао да је то корен сваке религије, док је Фисдел де Куланж тврдио да су античка друштва Грчке и Рима заснована на овој пракси. Психоаналитичар Сигмунд Фројд је сматрао да веровање да мртви могу нашкодити живима служи за смањење осећаја кривице код потомака, који осећају латентно непријатељство према њима. Ову хипотезу је развио Мејер Фортес, објашњавајући да је код афричког народа Таленси вера у ауторитет предака, а не у страх од њих, начин да се ублажи осећај кривице.
Обожавање предака у пракси: Африка и Меланезија
Обожавање предака у Африци чини само један аспект религије. Да би неко постао предак, потребно је да има потомке и да добије правилан покоп. Верује се да преци могу да интервенишу у људске послове, али само у оквиру њиховог ауторитета, тј. међу њиховим потомцима. Макс Глукман је направио разлику између култа предака (који представља позитивне моралне силе) и култа мртвих (који може имати и неморалне циљеве). Игор Копитоф је, на основу проучавања Сукуа из Заира, преиспитао сам термин "обожавање предака", сугеришући да се ради само о продужетку односа између живих старешина и млађих чланова заједнице. На Меланезији, на пример, код народа Цембага, ритуал жртвовања свиња прецима има еколошку функцију, јер регулише циклус изобиља и оскудице и обезбеђује извор протеина.
Обожавање предака у Источној Азији
У Индији, обожавање предака се практикује кроз ритуале храњења мртвих, као што је годишњи обред шрадха, који укључује приношење куглица пиринча. У будизму, нарочито у Источној Азији, постоји Фестивал свих душа, током којег се преноси заслуга монашких обреда на претке. Овај празник се одржава заједно са обредима за „гладне духове“ и духове без потомака. У корејској традицији постоји родна подела: мушкарци изводе конфучијанске обреде, док жене прибегавају шаманизму, верујући да им преци могу нанети зло. У Јапану је обожавање предака углавном повезано са будистичким ритуалима и одражава систем породичне хијерархије (главне и споредне куће).
Кинески систем и конфучијанизам
У кинеској култури, обожавање предака се темељи на веровању у постојање два дела душе: по (јин), који може постати дух-осветник (гуи), и хун (јанг), који може постати добар дух (шен) и донети благослов. Ова пракса је мотивисана и страхом од осветољубивих мртвих и надом у благослов предака. У конфучијанизму, ова пракса је основна, а највиша врлина је синовљева побожност. Конфучијански ритуали су изузетно детаљни и формални, посебно они у предачким храмовима, где се изражава поштовање према ауторитету старешина. Ипак, постоји и домаћи култ, који омогућава изражавање личних осећања и настављање односа са одређеним преминулим појединцима.
0 Коментари