Римско освајање Јудеје (63. п. н. е.)

Римско преузимање Јудеје и успон Ирода (67. п. н. е. – 31. п. н. е.)

Јудеја, регион Леванта који се протезао од Цезареје Филипове на северу до Газе на југу, што отприлике одговара данашњем Израелу и Палестини, потпала је под римски утицај 67. године пре Христа доласком Помпеја. Након успешног уништавања киликијских гусара и анексије Понта и Сирије, Помпеј је ушао у Јудеју, где је владао крвави грађански рат између браће Аристобула и Хиркана из династије Хасмонејаца. Иако је Аристобул примамио Помпеја понудивши му златну лозу вредну 500 талената (коју је Помпеј послао храму Јупитера Оптимуса Максимуса у Риму), Помпеј је на крају интервенисао лично. Опсадао је Храм у Јерусалиму, ушао у Светињу над Светињама и поставио Хиркана за првосвештеника. Иако је Јудеја остала аутономна, постала је трибутарно и клијентско краљевство Рима. Током грађанског рата између Помпеја и Јулија Цезара, Хиркан и његов присталица Антипатер Идумејац стали су на страну Цезара, те је власт пренета на Антипатера, који је именован за регента Јудеје. Након Цезаровог убиства, Антипатера је наследио његов син Ирод. Након пораза Цезарових убица код Филипа (42. п. н. е.), Ирод је стекао подршку Марка Антонија и именован је за тетрарха Галилеје. Када су га Парћани протерали, побегао је у Рим, где је изабран за басилеуса (краља) Јудеје. Римљани су касније опседали и опљачкали Јерусалим, а Ирод је враћен на престо као једини владар. Након пораза Антонија код Акцијума (31. п. н. е.), Ирод је вештом дипломатијом осигурао подршку новог вође Рима, Октавијана, учврстивши своју власт до краја живота.

Пад Иродове династије и Јудеја под префектима (4. п. н. е. – 66. н. е.)

После смрти Ирода Великог (4. године пре Христа), Август је Јудеју поделио његовим синовима: Ирод Антипа постао је тетрарх Галилеје, Филип тетрарх Голанске висоравни, а Ирод Архелај етнарх Јудеје. Архелај се показао као неспособан владар, па је смењен 6. године после Христа, а Јудеја је, са новом престоницом у Цезареји, припојена римској провинцији Сирији и стављена под власт префекта. Гувернер Сирије, П. Сулпиције Квириније, реорганизовао је порески систем, приморавајући становнике да плаћају порез у новцу, а не у натури. То је изазвало устанак под Јудом из Галилеје, који је брзо угушен. Наредних 60 година био је период релативног мира и спокојства у региону, уз повремене тензије, посебно током владавине цара Калигуле. У овом периоду Јудеја је била под директном римском управом, где је политичка стабилност била важнија од локалне аутономије.

Велики јеврејски устанак и уништење Храма (66. н. е. – 73. н. е.)

Велики јеврејски устанак почео је 66. године после Христа, као резултат тешког опорезивања јеврејског становништва и растућих верских тензија између Јевреја и Римљана. Сукоб је ескалирао у отворени рат у коме су сикари, предвођени Менехемом, заузели тврђаву Масаду и погубили првосвештеника у Јерусалиму. Устанак је био обележен и унутрашњим борбама између различитих јеврејских фракција, као што су зилоти и садукеји. Цар Нерон је именовао Веспазијана за команданта римских снага задужених за гушење побуне. Након заузимања Јотапате, командант јеврејских снага Јосиф, син Матије (будући историчар Јосиф Флавије), предвидео је да ће Веспазијан постати цар Рима. Када је Неронова смрт 69. године изазвала грађански рат у Римском царству, Веспазијан је напустио Јудеју и касније преузео царски престо, чиме је пророчанство испуњено. Веспазијан је тада задужио свог сина Тита да оконча побуну. Током Пасхе 70. године, Тит је опседао Јерусалим масивном војском, а након седам месеци опсаде Римљани су опљачкали и спалили Храм, остављајући Јерусалим у рушевинама. Тит се тријумфално вратио у Рим, носећи неизрециво богатство и свете артефакте из Храма, укључујући Менору. Тај призор је овековечен на Титовом луку на улазу у Римски форум. Последње упориште побуњеника, тврђава Масада, пала је 73. године, након што је скоро 960 сикаријана извршило самоубиство радије него да се предају.

Китосов рат и период релативног мира (73. н. е. – 132. н. е.)

Након гушења Великог устанка, Јудеја је стављена под власт претора, а једна легија је стационирана у Цезареји. Уследио је још један период мира који је трајао 40 година. Међутим, 115. године, док је цар Трајан био при крају своје успешне кампање против Парћана, избиле су месијанске побуне међу јеврејским становништвом у Киренаики, Египту и на Кипру, да би се на крају прошириле на Јудеју у такозваном Китисовом рату. Лусије Квијет је био задужен за успостављање реда у Јудеји. Опседао је Лиду, где су се побуњеници окупили, и након заузимања града погубио је велики број јеврејских побуњеника, укључујући њихове вође Јулијана и Папаса. Квијет је именован за гувернера Јудеје и започео је програм хеленизације међу локалним становништвом, што је довело до тога да су рабини у знак пркоса позивали људе да не уче своју децу грчки. Након Трајанове смрти 117. године, на власт је дошао Хадријан, који је донео нестабилан мир Јудеји који ће трајати само 15 година.

Устанак Бар Кохбе и крај јеврејске државе (132. н. е. – 135. н. е.)

Коначни инцидент који је довео до избијања последњег великог устанка била је Хадријанова наредба из 130. године да се Јерусалим, још увек у рушевинама, обнови као римски град под називом Елија Капитолина (Aelia Capitolina), са храмом посвећеним Јупитеру на Храмовној гори. Верује се и да је можда забранио обрезивање. Симболична прекретница био је колапс Соломоновог гроба током изградње Јупитеровог храма, што су Јевреји протумачили као лош знак. Устанак је 132. године повео Симон Бар Косиба, касније познат као Симон Бар Кохба („Син Звезде“), кога су многи сматрали Месијом. На почетку је имао успеха у ослобађању делова Јудеје, користећи герилску тактику и мрежу пећина и тунела. Хадријан је послао Јулија Севера са најмање шест легија да угуши побуну. Током борби, хришћански Јевреји, који нису подржавали устанак, били су прогањани од стране побуњеника. Римљани су постепено стицали предност, све док 135. године римска војска није опсела последње значајно јеврејско упориште у Бетару. Након дуге опсаде, град је заузет, а преостали становници су масакрирани, чиме је устанак ефективно окончан. После побуне, на месту Храма подигнут је храм Зевса, а статуа Хадријана постављена је у Светињи над Светињама. У покушају да уништи или озбиљно ограничи јудаизам, Хадријан је забранио подучавање Мојсијевог Закона и хебрејски календар, забранио је свим Јеврејима улазак у Јерусалим (сада пагански град Елија Капитолина) и преименовао је регион у Сирија Палестина. Овим је престало постојање јеврејске државе све до 20. века.