Заборављени геноцид у Намибији. Како су Бушмани ловљени и убијани под немачком колонијалном влашћу

Обновљена књига о геноциду над Бушманима

Антрополог Роберт Џ. Гордон објавио је ревидирано издање своје књиге „The Bushman Myth Revisited: Genocide, Dispossession and the Road to Servitude“. Књига се бави геноцидом над Бушманима, познатим и као Сани, који је почињен у Намибији након познатијег геноцида над народом Овахереро и Нама. Гордон је обновио књигу како би била доступна у Намибији и да би укључио нове концепте попут „platzgeist-a“, духа места који људе подстиче на поступке које иначе не би чинили.

Живот пре колонијализма и геноцида

Пре доласка колонизатора, Бушмани су живели као ловци-сакупљачи у сливу Калахари. Нису имали концепт приватног власништва какав се везује за новац или стоку, због чега их је било тешко контролисати. Због тога су колонизатори према њима поступали као према животињама, што је отворило пут за њихово уништење. Назив „Бушман“ обухвата преко 200 различитих етничких група, а многе заједнице га преферирају у односу на званични назив „Сан“.

Геноцид под немачком влашћу

Геноцидни „platzgeist“ био је карактеристичан за немачку колонију Немачка Југозападна Африка (данашња Намибија). Након геноцидног рата против народа Хереро-Нама, досељеници, углавном бивши војници, почели су да заузимају земљу Бушмана. Суочени са отпором Бушмана, који су повремено нападали фармере, немачки колонизатори су их сматрали претњом. Од 1911. до 1913. године организовано је преко 400 патрола за лов на Бушмане, а процењено је да се њихов број смањио са 8.000–12.000 на 3.600 у том периоду.

Живот након геноцида

И након што је територија прешла под власт Јужне Африке 1915. године, репресија над Бушманима је настављена. Забрањено им је поседовање лукова и стрела, а њихова територија је постепено одузимана за изградњу резервата дивљачи и фарми. Већина Бушмана остала је у својим традиционалним подручјима, али су се нашли у положају служења код досељеника.

Савремени положај Бушмана

И данас, након стицања независности Намибије 1990. године, Бушмани живе у стању служења, обављајући углавном физичке послове у северним и североисточним регионима, који су некада били њихова домовина. Влада покушава да им помогне социјалним програмима, али њихов живот је и даље тежак. Уместо да се прича о њиховој историји геноцида и служења, туристичке агенције их често приказују у гламуризованим сликама, што ствара погрешну слику о њиховој стварности.