Детињство и долазак на власт
Каракала, рођен као Луције Септимије Басијан 188. године, био је син цара Септимија Севера и Јулије Домнe. Име Каракала је био надимак, а не званично име, а добио га је по врсти огртача који је носио. Заједно са својим млађим братом Гетом, од малена је био у сукобу. 198. године, постао је очев савладар, а након очеве смрти 211. године, Каракала је наговорио своје војнике да убију Гету, што му је омогућило да постане једини цар. Овај чин пратио је велики прогон Гетиних присталица, што је резултирало са око 20.000 смртних случајева.
Однос са војском и финансије
Каракала је следио савет свог оца да „обогати војску“ и тако обезбеди њихову лојалност. Повећао је годишњу плату војницима за 50%, а да би то финансирао, значајно је девалвирао римски новац. Створио је нову врсту новчића, антонинијан, који је имао мању вредност од своје номиналне. Такође, лично је делио тешкоће са војницима током војних похода, носећи опрему и мељући сопствено брашно. Овакви поступци су га учинили изузетно популарним у војсци, која га је сматрала једним од њих.
Спољна политика и Constitutio Antoniniana
У својој владавини, Каракала се водио жељом да се угледа на Александра Великог. У западној Европи, водио је успешне кампање у Британији, Рецији и Горњој Германији, обезбеђујући римске границе. Међутим, његови походи на исток, против Партијског царства, били су мање успешни. Најзначајнији законски акт његове владавине био је Constitutio Antoniniana из 212. године, којим је свим слободним становницима царства дао римско држављанство. Иако је то промовисао као егалитаран чин, прави мотив је био повећање пореских прихода за финансирање војске.
Неуспеси на истоку и атентат
Каракала је покушао да освоји Партију, али је у томе био неуспешан. Његово понашање на истоку, укључујући масакр становништва Александрије и преваран покушај да се ожени партијском принцезом, изазвало је непријатељство. Његов окрутан и насилан карактер, који је одговарао његовим војницима, довео је до његовог пада. Проконзул Макрин, кога је Каракала често исмевао, организовао је атентат на цара. Каракала је убијен на путу за Каре 217. године, у 29. години живота, док је мокрио крај пута.
Наслеђе и оцена владавине
Каракала је остао упамћен као окрутан, каприциозан и убилачки настројен владар. Његова владавина је одраз све веће зависности царева од војске, на штету Сената и остатка друштва. Иако је његова политика на западу допринела сигурности, његови походи на истоку били су катастрофални. Каракалин пример, ослањање на подршку војске по сваку цену, био је претходница за многе цареве у наредним деценијама, познатим као Криза трећег века, који су на сличан начин управљали царством.
