Разоткривање феномена култа
Популарно схватање култа је често инстинктивно и субјективно, што отежава прецизно дефинисање. Оно што се интуитивно сматра култом, као што су мање, изоловане групе са харизматичним вођом, може се применити и на многе нове или чак традиционалне религијске покрете. Ово схватање често одражава више наше предрасуде и страхове, него објективне чињенице. Историјски, наша опседнутост култовима била је најизраженија у периодима верске неизвесности, као што је било у САД током 60-их и 70-их година 20. века, када су се појавили многи нови покрети, од „Jesus Movement“ до сајентологије.
Анти-култни покрети и наративи страха
Као одговор на ове нове верске покрете, појавиле су се две мреже активиста: једна је била састављена од бивших чланова и њихових породица, који су сматрали да су култови испирање мозга, и често су користили контроверзне методе „депрограмирања“. Друга мрежа била је међу хришћанима, који су се теолошки супротстављали тим покретима. Ове групе су користиле „приче о злочинима“ — сензационалистичке, често емотивно обојене приче о ужасним догађајима — како би дискредитовале целе покрете и оправдале екстремне мере. Најозлоглашенији пример овог наратива је била „сатанска паника“ 80-их година, која је довела до масовне хистерије засноване на лажним тврдњама.
Култови као „нови верски покрети“
Међутим, потпуно одбацивање анти-култних покрета као хистерије није могуће, јер опасност од злостављања у изолованим, ненадзираним заједницама постоји и данас. Ипак, неки научници, попут историчара Џ. Гордона Мелтона, сматрају да је термин култ бесмислен. По њему, тај термин је само етикета која служи за делегитимизацију група чија се веровања разликују од мејнстрима, без обзира на то да ли су њихове праксе опасне. Уместо термина култ, он предлаже „нови верски покрети“ како би се омогућило објективно теолошко и социолошко проучавање.
Нејасне границе између култа и религије
Тешко је направити јасну разлику између култа и религије, јер многи атрибути које приписујемо култовима, попут харизматичних вођа, изолованог живота или финансијских обавеза, могу се наћи и у традиционалним религијама. Границе су још нејасније када се узму у обзир и секуларне организације које пружају идентитет и кохерентан поглед на свет, попут Анонимних алкохоличара или чак CrossFit-а. Дефиниција религије, према антропологу Клифорду Гирцу, обухвата све културне наративе којима људи приписују значење.
Зашто се култови појављују?
Настанак култова није случајан, они попуњавају празнину која настаје када традиционалне институције не успевају да задовоље духовне и друштвене потребе појединаца. Када се велики културни наративи распадну, ствара се простор за мање, интензивније групе које пружају осећај припадности и смисла. Популарна схватања о мршавости или неуспех здравственог система могу довести до тога да се људи окрену екстремним дијеталним програмима или велнес култовима. Слично томе, као што је Волтер рекао, „ако Бог не би постојао, требало би га измислити“, тако и култови настају из исте потребе за смислом у свету који се мења.
