Пропаст теорије секуларизације
Половином 20. века, многи стручњаци, попут антрополога Ентонија Воласа, самоуверено су предвиђали да ће ширење науке довести до изумирања религије на глобалном нивоу. Ова претпоставка, која је настала у 19. веку, заснована је на искуству секуларизације у западној Европи и предвиђала је да ће све културе тежити ка секуларној, либералној демократији. Међутим, догодило се управо супротно. У многим земљама, укључујући Иран, Индију, Израел и Турску, верске владе или утицајни верски покрети ојачали су, чиме је теорија секуларизације показала своју неодрживост.
Неусклађеност науке и секуларизма
Очекивало се да ће наука бити главни покретач секуларизације, али то се није догодило. Научна и технолошка напредовања нису доследно повезана са опадањем верског утицаја. На пример, Сједињене Америчке Државе су једно од најунапређенијих друштава, али и даље најрелигиозније међу западним земљама. Овај парадокс указује на то да корени верске виталности нису у нивоу научне развијености, већ у питањима егзистенцијалне сигурности и друштвене заштите.
Наука као „колатерална штета“
Повезивање науке са секуларном агендом често има контрапродуктивне последице. У земљама као што су Индија и Турска, где су политичари попут Џавахарлала Нехруа и Мустафе Кемала Ататурка промовисали науку у служби секуларизације, верски отпор је циљао и на саму науку. На пример, у Турској је учење еволуције уклоњено из наставног плана, јер је повезано са Ататурковим секуларним идеалима. Овај пример показује како политичке борбе могу да штете науци.
Историјски корени „конфликтног модела“
Идеја о сукобу између науке и религије потиче из 19. века, из дела филозофа попут Огиста Конта, који је веровао да друштва пролазе кроз три фазе: верску, метафизичку и научну. Овај „конфликтни модел“, који су популаризовали писци попут Џона Вилијама Дрејпера, погрешно је приказао историјски однос између науке и религије. Данас, већина историчара науке се слаже да је историјска норма био међусобна подршка, а не сукоб.
Зашто су заблуде и даље присутне?
Иако историјски докази оповргавају теорију секуларизације и конфликтног модела, ове идеје и даље промовишу неки истакнути научници. Њихова упорност има политичке корене, проистекле из страха од верског фундаментализма, креационизма и забринутости за климатске промене. Међутим, присилно спајање науке и секуларизма може имати супротан ефекат и додатно угрозити ауторитет науке. Религија неће нестати, а наука треба да тражи савезнике уместо да ствара непријатеље.
