Затворски систем у античкој Грчкој
У античкој Грчкој није постојао затворски систем у савременом смислу. Уместо тога, користили су се привремени центри за притвор, попут десмотериона, у којима су затвореници чекали суђење или извршење казне. Казне су се углавном састојале од новчаних казни, прогонства или погубљења, с фокусом на одмазду и застрашивање, а не на рехабилитацију. Ипак, због немогућности сиромашних да плате новчане казне, честе су биле егзекуције чак и за мање прекршаје.
Социјална контрола и остракизам
Механизам социјалне контроле у античкој Грчкој често је био остракизам, који је омогућавао грађанима да прогнају особу из града на десет година ако би се сматрала претњом за стабилност заједнице. Овај процес је био део годишњег демократског поступка у Атини. Грађани би на фрагменте грнчарије, зване остракони, писали име особе коју желе да прогнају. Појединац са највећим бројем гласова био је приморан да напусти град у року од десет дана.
Платонов концепт казне
Филозоф Платон је у свом делу „Закони“ први предложио идеје које се могу сматрати претечом савременог затворског система. Његово размишљање о казни се заснивало на принципу пропорционалности, где казна треба да одговара злочину, али са циљем да се постигне рехабилитација, а не само одмазда. Платон је заговарао новчане казне, прогонство и преваспитавање, сматрајући да је важно реформисати злочинца и помоћи му да поново постане користан члан друштва. Погубљење је видео као последње средство, које се користи само у најтежим случајевима.
Платонови ставови о рехабилитацији
Платон је веровао да „нико није зао својом вољом“, што га је довело до закључка да и друштво сноси део одговорности за криминално понашање појединца. Стога је предлагао мере друштвене рехабилитације како би се криминалци вратили у нормалан живот. Овај став га је знатно приближио модерним схватањима казнених мера, јер је истицао важност образовања и моралног развоја у превазилажењу криминалног понашања.
Аристотелово супротстављање
За разлику од Платона, Аристотел је оспоравао идеју рехабилитације, тврдећи да су криминалци друштвено опасни. Он је закључио да их треба кажњавати оштро, слично животињама, у зависности од тежине злочина. Овај супротан став показује дубоку филозофску поделу у античкој Грчкој око природе злочина и сврхе казне.
0 Коментари