Хришћанство у Римском царству
Хришћанство је, од маргиналног култа у римској Палестини, постало доминантна религија Римског царства у 4. веку. Иако је Исус био Јеврејин, хришћанство се брзо проширило захваљујући проповедању апостола Павла, који је, користећи своје римско држављанство, ширио поруку спасења по градовима источног Медитерана. За разлику од етничке природе јудаизма, хришћанство је било инклузивно, прихватајући људе свих етничких група и друштвених класа. Овај егалитаризам, заједно са обећањем вечног живота и чудима, привлачио је широк спектар људи. У заједницама, хришћани су пружали међусобну подршку, што је било посебно привлачно у урбаном, космополитском свету.
Први прогони и толеранција
Хришћанство је повремено било подвргнуто прогонима, најчешће због тога што су хришћани одбијали да учествују у традиционалним јавним култовима, што их је чинило сумњивим и антисоцијалним у очима Римљана. Најзначајнији прогони одиграли су се средином 3. века под царевима Децијем и Валеријаном, који су захтевали да сви грађани жртвују државним боговима. Међутим, прогони су били кратког века, а хришћанске заједнице су наставиле да расту и да се богате. Након смрти Валеријана, његов син Галијен је 260. године прекинуо прогоне и признао правни статус хришћанским црквама, што је означило први златни век за хришћане у царству.
Велики прогон и Константиново доба
Крајем 3. века, цар Диоклецијан је увео систем владавине познат као тетрархија. Међутим, ривалство између царева, посебно између антихришћански настројеног Галерија и хришћанима наклоњеног Констанција, довело је до Великог прогона 303. године. Овај прогон је био најжешћи у историји царства, али је такође био и неуспешан. До 311. године, сам Галерије је издао едикт о толеранцији. У међувремену, Констанцијев син Константин је 312. године прихватио хришћанство, тврдећи да је добио божанско виђење које му је помогло да победи у грађанском рату.
Цар као заштитник вере
Након што је Константин постао једини владар царства 324. године, почео је да фаворизује хришћане и дискриминише нехришћане. Вратио је хришћанску имовину, доносио законе који су им ишли у прилог, и активно се мешао у унутрашње спорове хришћанске цркве. Сазивао је саборе епископа, као што је Никејски сабор, како би се дефинисало право учење и осуђивале јереси. На тај начин, царска власт је почела да игра кључну улогу у дефинисању и спровођењу ортодоксије, што је имало дугорочне последице за будућност хришћанства.
Коначна христијанизација
Током 4. века, хришћанство је постало државна религија. Како је друштвени напредак све више зависио од припадности хришћанској вери, а нехришћански култови су губили подршку државе, већина урбаног становништва се до краја века изјашњавала као хришћани. Оно што је некада био необичан избор, сада је постао норма. Ова трансформација, у којој је царство усвојило хришћанство, а хришћанске институције преузеле политичку улогу, обликовала је западну историју и оставила трајан печат на културу и политику.
