Почеци ислама у срцу Америке
Прва џамија у Сједињеним Америчким Државама, изграђена од темеља, налази се у Сидар Рапидсу, Ајова. Позната као „Мајка џамија“, отворена је 1934. године захваљујући потомцима либанских миграната који су се населили у Мидвесту почетком 20. века. Они су, бежећи од Османског царства, често носили са собом само Библију или Кур'ан, вредно радећи као трговци да би се интегрисали у америчко друштво. Ова џамија, скромног изгледа, симбол је њихове посвећености и настојања да очувају свој идентитет.
Раст заједнице и изградња нових центара
Првобитна Мајка џамија, иако историјски значајна, постала је премала за све већи број верника. Због тога је 1970-их изграђен нови Исламски центар у Сидар Рапидсу, који је такође прерастао своје капацитете. Данас се у џамији окупљају стотине верника, укључујући пете генерације муслимана из Ајове, као и нови мигранти и избеглице из земаља попут Сомалије, Конга, Судана и Авганистана. Овај простор постао је уточиште које помаже у одржавању заједнице, омогућавајући новим имигрантима да очувају своје наслеђе док се прилагођавају америчкој култури.
Прилагођавање и изазови
Упркос жељи за интеграцијом, муслимани су се суочавали са дискриминацијом. Пример је отац Фатиме Играм Смејкал, Абдалах Играм, који је успео да се избори да војничке плочице за идентификацију (dog tags) укључују и муслиманску припадност, поред католичке, протестантске и јеврејске. Ипак, у Сидар Рапидсу је владала међусобна толеранција, подстакнута пријатељствима и суживотом са немуслиманским комшијама. Едвард Е. Кертис, професор са Универзитета Индијана, истиче да су Арапи муслимани били саставни део приче о америчком Мидвесту и његовим вредностима.
Изазови и сарадња
Имиграциони закон из 1965. године довео је до експоненцијалног раста муслиманске заједнице у Мидвесту. Након напада 11. септембра 2001. године, порасло је неповерење, али су свакодневне интеракције са комшијама пружиле заштиту од предрасуда. Имам Таха Тавил напомиње да у Сидар Рапидсу стереотипи нису успели да се одрже. Босански муслимани у Де Мојну такође имају слична искуства, јер су их њихови суседи, укључујући пољопривреднике, топло прихватили, због чега се осећају „коначно као становници Ајове“.
Напетости и интеграција
Чак и савремени имигранти, као што је Фароз Вазири из Авганистана, пролазе кроз процес прилагођавања. Иако су захвални на помоћи и сигурности, недостају им породице и осећају културолошке разлике, попут индивидуализма. Иако је његова супруга, Мена Вазири, стекла независност и права која не би имала у Авганистану, ментално се не осећа као Американка. Ове напетости су познате и потомцима првих досељеника, који виде своју причу као „америчку причу“, а не искључиво као „исламску причу“, што сведочи о комплексном процесу интеграције.
0 Коментари