Почеци војног свештенства у САД
Војно свештенство Сједињених Америчких Држава обележава 250 година постојања 29. јула, готово истовремено са 250. годишњицом оснивања националне војске. Историја свештенства започела је 1775. године, годину дана пре проглашења независности САД, када је Џорџ Вашингтон, након формирања Континенталне војске, изјавио: „Потребни су нам капелани“, што је подстакло акцију Континенталног конгреса. Током векова, капелани су служили као светионици наде и отпорности за војнике у најтежим временима, од сурових зима до ратишта светских ратова, пружајући савет и подршку припадницима војске свих вера или без вере.
Улога и допринос војних капелана
Хиљаде свештених лица у униформи широм света наставља да пружа саветовање и духовну бригу војницима. Њихова улога је универзална: стицање поверења појединаца у њиховом окружењу, омогућавајући им да размишљају и моле се кроз своје највеће потребе и свакодневне борбе. Пример посвећености и опасности војне капеланске службе је смрт четири капелана (два протестантска, један католички и један јеврејски) 1943. године, који су помогли у спасавању живота на броду у Другом светском рату, дајући своје прслуке за спасавање и молећи се пре него што је брод потонуо. Овај догађај је истакао суштину капеланске службе у најтежим условима.
Развој и разноликост капеланског корпуса
Током историје, број капелана у америчкој војсци значајно је растао. Док је у Револуционарном рату служило 218 капелана, тај број је у Другом светском рату достигао 9.117. Данас, само Америчка копнена војска има 1.500 активних капелана, док Морнарички капелански корпус броји 898 активних припадника. У почетку су капелани били искључиво протестанти. Први католички капелани служили су у Мексичко-америчком рату 1846, први рабин је постављен 1862, а први муслимански капелани 1993. Корпус данас обухвата капелане који представљају мноштво верских група, а регрутни тим активно ради на повећању разноликости, посебно када је реч о женама капеланима и капеланима из мање заступљених верских група. Поред капелана, корпус укључује и специјалисте за верска питања и директоре верског образовања, а припадници службе пружају оружану заштиту ненаоружаним капеланима и уређују богослужбене просторе.
Изазови и јединственост војне капеланске службе
Капеланка Маргарет Кибен, в.д. капелана Представничког дома и бивша шефица капелана Морнарице, истакла је да изолација и непосредност етичких одлука са којима се суочавају припадници војске, као и висок ниво поверљивости, чине рад војних капеланских тимова различитим од других окружења. Војни капелани пружају „сигурно уточиште“ где војници могу разговарати о широком спектру проблема, од породичних до борбених одговорности, без страха да ће изгледати глупо, слабо или непоуздано. Кибен је приметила да многи припадници војске нису научили „језик вере“, због чега капелани морају пронаћи начине да говоре о духовним концептима онима којима су они непознати.
Дебата о одвојености цркве и државе и примарни циљ капелана
Рад капелана је понекад био извор дебата о одвојености цркве и државе, при чему неке организације доводе у питање прозелитизам, док конзервативне хришћанске организације изражавају забринутост због антагонизма према хришћанима у војним редовима. Карен Дифендорф, бивша капеланка Армије, наглашава да је примарни циљ капелана „обезбедити права на слободно исповедање за сваког војника, морнара, пилота, маринца, припадника обалске страже“. Судови су до сада подржавали постојање двеју конкуришућих клаузула у Првом амандману – клаузуле о оснивању и клаузуле о слободном исповедању вере – што захтева од капелана да „ходају по танкој линији“ како не би успоставили одређену веру док истовремено омогућавају људима да практикују своја уверења. Како је приметио пензионисани генерал Стив Шејк, примарни идентитет капелана јесте „првенствено бити капелан, а секундарно рабин/свештеник/имам“, што значи да верска припадност постаје секундарна у односу на универзалну бригу о људима.
0 Коментари