Британски премијер Енди Барнам изјавио је да је спреман да размотри формално извињење због улоге Британије у трансатлантској трговини робљем, што представља значајан помак у дугогодишњој расправи о томе да ли и како та земља треба да исправи неправде из прошлости. Уочи састанка с лидерима Комонвелта на Карибима, Барнам је поручио да је исправно отворено разговарати о наслеђу ропства, уместо „гурања главе у песак“. Британија се до сада никада није формално извинила, мада су поједине установе, међу њима и Енглеска црква, почеле да признају сопствени удео у том злочину. Холандија је своје извињење упутила 2022. године, али ниједна држава до данас није исплатила финансијске репарације народима погођеним ропством, робљу или њиховим потомцима.
Британија се у трговину робљем укључила средином 16. века, после Португалије и Шпаније, а у време њеног врхунца постала је највећа робовласничка трговачка сила на свету, која је преко Атлантика превезла више од три милиона Африканаца. Роба се у западној Африци размењивала за заробљене људе, које су бродови одвозили на плантаже шећера и дувана на Карибима и у Америци, док су производи Новог света стизали у Енглеску. У 17. веку Краљевска афричка компанија, основана под Чарлсом II и под управом његовог брата, потоњег краља Џејмса II, одвела је у ропство 80.000 афричких мушкараца, жена и деце, од којих је око 20.000 умрло пре него што је 1698. окончан њен монопол на енглеску трговину робљем. Покрет за укидање ропства јавио се у Енглеској крајем 18. века уз подршку квекера, дела политичара и бивших робова. Британски политичари су потом по правилу истицали забрану трговине робљем из 1807. и укидање ропства у целом Царству 1833. године, али Барнам сматра да је време да се земља суочи и с другом страном те приче. У тексту објављеном у „Гардијану“ написао је да су храбри људи из Британије предводили укидање ропства, али и да је сама земља учествовала у трговини људским животима.
Премијер је ипак, као и претходне британске владе, одбацио захтеве за репарацијама, који се на Карибима постављају деценијама, а чији се износ у студијама процењује на суме од неколико стотина милиона до више милијарди долара. Барнам сматра да данашњи Британци не могу сносити одговорност за историјске неправде, ма колико страшне биле, почињене у другом добу, под другим законима и без њиховог личног учешћа. Као алтернативу предложио је програм реструктурирања дуга за најсиромашније чланице Комонвелта, удружења 56 независних држава насталог из Британске империје. Намерава да, заједно с другим богатим државама и инвеститорима, помогне тим земљама да своје високе дугове отплаћују на дужи рок и уз ниже камате, а у посао укључује и бившег премијера Гордона Брауна.
Карипска заједница (Карикон), трговински блок карипских држава, опрезно је поздравила премијерове речи, уз оцену да је извињење неопходан први корак, али да је без поправке штете непотпуно. Председавајући блока, премијер Свете Луције Филип Пјер, поздравио је спремност на извињење и понуду „структурисаног дијалога“ и истакао да ниједан британски премијер пре Барнама није отишао овако далеко. Упозорио је, међутим, да дијалог из којег су репарације унапред искључене не може бити потпун, и да опрост дуга, колико год био добродошао, не може заменити репаративну правду. Карипске државе траже побољшања у образовању и јавном здрављу, развојне програме за домородачко становништво, репатријацију и пресељење за оне који желе да живе у домовини предака, отпис дугова и новчану надокнаду, уз друге захтеве.
Тема је осетљива и на унутрашњем и на дипломатском плану. Краљ Чарлс III, који борави у деветодневној посети Карибима и и даље је шеф државе у више карипских земаља, признао је „велику патњу и неправде прошлости“, али није директније одговорио на захтеве тамошњих лидера за извињењем и репарацијама. Опозициона Конзервативна странка противи се чак и самом извињењу. Њена лидерка Кеми Баденок изјавила је у недељу да Барнам нема зашто да се извињава, јер би то, по њеним речима, послужило као полуга за отварање врата захтевима за новцем. Тако је извињење први пут постало реална могућност, али питање надокнаде, најспорнија тачка ове расправе, остаје нерешено.