Хиљаде Филипинаца похрлило је у недељу на гробља широм Маниле да обиђе гробове својих најмилијих и обележи Дан Свих Светих. Ова традиција, позната као Ундас, генерацијама окупља породице у сећању на преминуле. Назив потиче од шпанске речи „honras“, што значи „почасти“. Међу посетиоцима била је и Лорита Сантос, која је обишла гробове оца и још троје рођака. „То што су преминули не значи да треба да их заборавимо“, рекла је она. Њена породица тај дан обележава цвећем, свећама, заједничком молитвом и послужењем, а прилика је и за приче о покојнима. Сантос се радо сећа како је отац сваког дана исплате деци и унуцима доносио мале поклоне.
Сантос је од детињства обилазила гробове рођака, и не само за Дан Свих Светих, а сада исти обичај преноси на своју децу. Каже да то чини како би они познавали традицију и знали шта да раде када родитеља више не буде. Слично искуство има и Мајк Мамарил, 42-годишњи радник на одржавању једне школе, који је обичај обиласка гробова родитеља наследио од баке и деде. Иако ретко има прилику да оде на гробље, за овај годишњи обилазак увек нађе времена. Окупљања су за њега и прилика да се с породицом присети родитеља и ведрих тренутака из детињства, па се, како каже, увек расправља о томе ко је од њих највише грдњи добијао.
Ундас обухвата Дан Свих Светих и Дан Свих Душа, 1. и 2. новембар, и укорењен је у католичким празницима, али у себи носи и веровања и обичаје старије од шпанске колонизације. Према речима Нестора Кастра, предавача антропологије на Универзитету Филипина у Дилиману, на Филипинима постоји веома дуга традиција поштовања предака. Много пре доласка Шпанаца, становници архипелага одавали су почаст духовима предака, познатим као аното, приносећи покојницима храну и друге дарове. Ти обреди нису били везани за одређени датум, већ су чинили део шире традиције поштовања предака.
Традиција се изменила након доласка Шпанаца 1565. године, када су донети католичанство и нове верске праксе, од којих су неке можда стигле из Мексика. Две земље повезане су још из доба шпанске колонијалне власти, када их је вековима спајала трговина галијама на линији Манила–Акапулко. И данас имају сличне обичаје за одавање почасти покојнима: у Мексику породице проводе дан или ноћ крај гробова или постављају олтаре у домовима, у празничном озрачју невена, музике и хране. Слични обичаји постоје и у другим земљама снажне католичке традиције, попут Боливије, Пољске и Мађарске, где се породице окупљају уз цвеће, свеће и молитву.
У филипинској култури смрт није само време одавања почасти преминулима, већ и повод за окупљање породице, објашњава Кастро. Током бдења уз покојника породице чекају да стигну рођаци из удаљених места пре него што сахране свог најмилијег, па тако долази до породичних сусрета који, према његовим речима, повезују људе. Исти дух заједништва прожима и Ундас, када се често дели лепљиви пиринчани колач, чија лепљива текстура симболизује везе међу рођацима. „Ови догађаји негују и учвршћују родбинске односе“, закључује Кастро.