Капитално дело Мирче Елијадеа, изворно објављено на француском језику 1951. године (Le Chamanisme et les techniques archaïques de l'extase), а потом значајно проширено у енглеском издању из 1964. у преводу Виларда Траска, представља најамбициознију синтезу шаманистичких феномена коју је компаративна религиологија дала у двадесетом веку. Елијаде приступа шаманизму не као некохерентном скупу „примитивних" сујеверја, већ као дубоко структурираном религијском систему са властитом унутрашњом логиком. Његова централна теза, изречена већ у поднаслову, јесте да се суштина шаманизма налази у техникама екстазе — у способности шамана да у контролисаном трансу напусти тело, узнесе се на небо или сиђе у подземни свет, и тиме посредује између људске заједнице и света духова. Тиме Елијаде шаманизам издваја од суседних феномена попут опседнутости (поседнутости духовима), магије и обичног медијумства, инсистирајући на „мајсторству над духовима" као дистинктивној црти правог шамана.
Архитектура књиге огледа аутору својствену морфолошку методу. Елијаде систематски разлаже саставне елементе шаманског комплекса: позив и иницијалну болест као знак изабраности, иницијацијско искуство ритуалне смрти и поновног рођења (укључујући упечатљиве мотиве раскомадавања тела, скелетизације и замене унутрашњих органа), стицање духова-помоћника, симболику ношње и бубња, те космолошки оквир троделног света повезаног осовином — axis mundi у виду космичког дрвета, стуба или планине. Посебно су драгоцена поглавља посвећена симболици успона (мотив лествица, моста, дугиних боја) и идеји магичког лета као изворног израза шаманске слободе духа. Иако је тежиште на сибирском и средњоазијском материјалу, који Елијаде узима за парадигматски, он своју мрежу шири на Северну и Јужну Америку, југоисточну Азију, Океанију, Аустралију, па и на индоевропске и тибетанске паралеле, градећи импресивну компаративну панораму.
Снага дела лежи управо у тој компаративној амбицији и у Елијадеовом изванредном дару да расуте етнографске податке организује у смислену феноменолошку целину. Књига је деценијама служила као незаобилазна референца и фактички је установила шаманизам као легитиман предмет академског проучавања, утичући далеко изван религиологије — на антропологију, психологију религије и, у популарнијем регистру, на читаву струју западног неошаманизма. Елијадеова интуиција да у наизглед бизарним ритуалним детаљима препозна кохерентну духовну граматику остаје интелектуално подстицајна и данас, а његово инсистирање на достојанству и сложености ових традиција представљало је важан корак од ранијих, редукционистичких приступа.
Ипак, савремена критика дело сагледава и кроз призму његових озбиљних методолошких ограничења. Елијадеов есенцијализам — претпоставка о једном „архајском" обрасцу који надилази историјске и културне контексте — данас многима делује као неоправдано хомогенизовање веома разнородних пракси под једном кровном категоријом. Његова склоност да дегенерацијом и „декаденцијом" објасни одступања од идеализованог сибирског модела открива нормативну, готово вредносну хијерархију уграђену у наизглед дескриптиван оквир. Критичари попут Алис Кехоу замерили су му селективно коришћење извора из друге руке, занемаривање конкретних социјалних и политичких функција шамана у заједници, те метафизичке претпоставке (нарочито у тумачењу екстазе наспрам опседнутости) које израстају више из ауторових личних теолошких склоности него из самог материјала. Однос шаманизма према психоактивним супстанцама Елијаде потцењује, третирајући их као знак опадања изворне технике — став који је каснија истраживања умногоме оспорила.
О аутору
Мирча Елијаде (1907–1986), румунски историчар религија, романописац и дугогодишњи професор Универзитета у Чикагу, једна је од најутицајнијих и истовремено најоспораванијих фигура у проучавању религије двадесетог века. Образован у Букурешту и у Калкути, где је студирао индијску филозофију и јогу под Сурендранатом Дасгуптом, развио је препознатљив феноменолошки приступ усредсређен на појмове светог, axis mundi, вечитог враћања и архетипских образаца — синтетизован у делима попут Светог и профаног и Митa о вечитом враћању. Његова интелектуална заоставштина оптерећена је и контроверзом због везa с румунским ултранационалистичким и фашистичким Гвозденим пуком тридесетих година, питањем које и данас баца сенку на рецепцију његовог опуса. Без обзира на ове резерве, његова ерудиција, обим компаративног захвата и способност да религијске феномене учини интелектуално озбиљним предметом обезбедили су му трајно место у историји дисциплине, а Шаманизам остаје његовим најтрајнијим и најчешће навођеним научним достигнућем.
