Појам загробни живот (енгл. afterlife,
лат. vita post mortem, грч. μετὰ θάνατον βίος) у религијској
мисли означава сваки облик постојања, искуства или модалитета бића који људској
особи или њеним саставним елементима – души, духу, телу, свести, особеној
суштини – припада после физичке смрти. То је једна од најуниверзалнијих и
најстаријих религијских представа: антрополошка, археолошка и
историјскорелигијска истраживања показују да готово ниједна позната људска
заједница није била потпуно без уверења да смрт није коначни прекид
постојања, већ прелаз у неки други модус битисања. Управо стога је представа о
загробном животу један од средишњих појмова упоредног проучавања религија и
важна тачка сусрета теологије, филозофије, антропологије и психологије
религије.
Антрополошки и археолошки темељи
Најранија сведочанства о вери у неки
облик постојања после смрти могу се пратити у горњем палеолиту, где су гробови
са приложеним оруђем, накитом, храном и црвеним окером (на пример у Сунгиру у
Русији, око 30.000 година пре нове ере, или у Кафзеху и Скулу у Леванту, још
старијих датума) посматрани као знакови уверења да покојник наставља неки облик
путовања или постојања. У неолитским и бронзанодобним културама налазимо
разрађене погребне ритуале, гробне хумке, мегалитске гробнице и приложне
дарове, што све указује на чврсту веру у потребу да се покојник опреми за
наредно искуство. Археологија тако открива да представа о загробном животу
претходи писаној историји религије и да чини део најстаријег слоја људске
религиозности.
Бесписмена и племенска предања
У бесписменим, такозваним
традиционалним или племенским религијама свет преминулих обично је замишљен као
огледало или продужетак света живих. Покојник може постати предак (на пример у
бројним афричким, меланезијским или кинеским традицијама), биће које из посебне
сфере и даље учествује у животу заједнице, штити је, прима жртве и захтева
поштовање. У многим културама умрли борави у подземном свету, на острву у мору
или иза великих вода, у небеским пределима или у далеким планинама. Однос према
преминулим прецима често је сложенији од простог култа: они су истовремено
добронамерни заштитници и потенцијално опасна бића која могу осветнички
деловати уколико нису правилно сахрањени или ритуално запамћени. У
шаманистичким традицијама Сибира, Средње Азије и Северне Америке шаман је
способан да у заносу путује у свет мртвих, да испрати душу преминулог или је
врати уколико је заробљена.
Стари Блиски исток
У религијама старе Месопотамије
загробни живот замишљан је претежно мрачно. Сумерско-акадска Иркала или Кур,
„земља без повратка", био је суморан подземни простор у којем сени мртвих
воде сенковито постојање, без чулних задовољстава и без јасне разлике у судбини
праведника и грешника. Тај пасимистички тон одраз је свести о неминовности
смрти, изражене у Епу о Гилгамешу, где херој у узалудном тражењу
бесмртности на крају прихвата људску коначност.
У Старом Египту, насупрот томе, представа о
загробном животу била је изразито разрађена и оптимистична: смрт је схваћена
као прелаз у трајно постојање, под условом да тело буде сачувано (отуда
мумификација), да буду извршени потребни ритуали и да душа издржи Озирисов суд,
у којем се срце покојника мери пером Маат, богиње истине и космичког реда.
Праведник наставља живот у Пољима Иалу, мраморно-обилним пределима онога света,
док се срце оптерећено гресима предаје чудовишту Аммит. Египатска Књига
излажења на дан, коју данас познајемо као Књигу мртвих, представља
један од најранијих развијених теолошких система загробне судбине.
Старосемитска хананска и угаритска предања
познају подземни свет Шеола (у хебрејском), односно Мота (у
угаритском), где обитавају све сени умрлих без видљиве разлике у судбини. И
сама старозаветна вера, у најстаријим слојевима, не познаје развијену
есхатологију – Шеол је првобитно тиха земља заборава – а тек у позним пророчким
и апокалиптичним списима (Данило 12, Исаија 26) појављују се мотиви васкрсења и
судбинске разлике између праведника и грешника.
Иранска традиција и Зороастрова реформа
Прекретницу у историји
есхатологије представља зороастризам, древна иранска религија чији је оснивач,
по предању, био пророк Заратустра (Зороастер, око 1000. године пре нове ере,
према новијим истраживањима). У његовом учењу свет је бојно поље између доброг
Ахура Мазде и злог Ангра Маињуа, а свака душа после смрти прелази преко моста
Чинвата: за праведне он је широк и води у Кућу песме, рај светлости и истине, а
за неправедне постаје оштар као сечиво и они пропадају у Кућу лажи, ад. На
крају времена очекује се општи суд, васкрсење мртвих и коначна обнова света (фрашо-керети).
Овај дуалистички и линеарно-историјски модел есхатологије имао је пресудан
утицај на потоњу јеврејску, хришћанску и исламску мисао.
Грчко-римски свет
У хомерској слици света преминули обитавају у
Хаду, подземној области у којој сени воде слабашно постојање. Та слика је у
класичном раздобљу обогаћена представама о Тартару као месту казне и
Јелисејским пољима, односно Острвима блажених, као пребивалишту праведника и
хероја. У орфичким и питагорејским круговима развија се учење о сеоби душа (метемпсихоза)
и о души као бесмртном начелу заробљеном у телу, чија је судбина одређена
етичким квалитетом проживљеног живота. Платон, у дијалозима Федон, Горгија
и Држава (с чувеним митом о Иру), систематски разрађује учење о
бесмртности душе, посмртном суду и моралним последицама земаљског постојања.
Овакво учење биће од пресудног значаја за каснију хришћанску теологију, особито
код црквених отаца.
Јудаизам
Старозаветни Шеол првобитно је био представљен
као неутрални свет мртвих без моралне диференцијације, али у позном Старом
завету, посебно после прогонства, развија се вера у телесно васкрсење. Књига
пророка Данила (12, 2) изричито говори о томе да ће се „многи од оних који спавају
у праху земаљском пробудити, једни на живот вечни, други на срамоту и пропаст
вечну". У међузаветном раздобљу јеврејски апокалиптички списи (1. Енох,
4. Ездра, 2. Барух) разрађују учење о васкрсењу, посмртном суду,
рају (често замишљеном као обновљени Еден или небески Јерусалим) и геени (по
долини Хином крај Јерусалима, која постаје симбол места казне). Од два главна
правца јудаизма у време Исусово, фарисеји су прихватали васкрсење, а садукеји
га одбацивали. Касније рабинско учење тесно повезује загробни живот, васкрсење
мртвих, долазак Месије и олам ха-ба (будући свет), који у различитим
тумачењима означава било непосредно стање душе после смрти, било есхатолошки
обновљени свет.
Хришћанство
Хришћанска есхатологија израста из јеврејске и
обогаћује је средишњим догмама о Васкрсењу Христовом као првини општег
васкрсења, о есхатолошком Царству Божјем и о коначном суду. У апостолском
проповедању (Дела 17; 1. Кор. 15) Христово васкрсење представљено је као темељ
хришћанске наде у победу над смрћу. У историји хришћанске мисли разлика се правила између међустања (стања душе од личне смрти до општег васкрсења) и есхатолошког
окончања историје (Други Христов долазак, опште васкрсење, Страшни суд, нови
Јерусалим и обновљена твар).
У источнохришћанском, православном предању
наглашен је континуитет личног и космичког васкрсења, заједничарско-литургијски
карактер сећања на упокојене (помени, парастоси, литургијско приношење) и
митарски пут душе по смрти. Православна теологија, нарочито код светог
Григорија Ниског, светог Максима Исповедника и каснијих отаца, развија учење о
вечном напредовању (ἐπέκτασις) у познању Бога чак и у есхатолошком стању
спасења. У западном, римокатоличком предању од раног средњег века уобличава се
учење о чистилишту (purgatorium) као међустању очишћења, званично
потврђено на саборима у Лиону (1274) и Фиренци (1438–1445). Реформаторски
правци XVI века, посебно лутеранство и калвинизам, одбацују учење о чистилишту
и наглашавају непосредно искуство суда и стања блаженства или одбацивања после
смрти. У хришћанској теологији XX и XXI века видљиво је и преиспитивање
традиционалних слика о паклу, са разним правцима: од строго ретрибутивног
поимања, преко учења о условној бесмртности и анихилационизму, до различитих
облика учења о свеопштем спасењу (апокатастаза), које има корене још код
Оригена и светог Григорија Ниског.
Ислам
Исламска есхатологија (ел-ахира)
представља једну од најразвијенијих у историји религија и чини срж куранске
поруке. Куран јасно говори о смрти као одвајању душе од тела, о међустању берзаха,
о Дану устајања (јевм ел-кијама), општем васкрсењу телесном, о суду пред
Богом у којем се сваки чин мери, и о двама коначним пребивалиштима: рају (џенет)
и паклу (џеханем). Рај је описан као башта са рекама, дрвећем, плодовима
и заједништвом праведника, а пакао као огањ и место горке казне. Развијеној
куранској слици хадиска предања додају обиље појединости: преиспитивање у
гробу, мост Сират над паклом, посредништво (шефаат) пророка
Мухамеда за грешнике из његове заједнице. Међу теолошким правцима постоје
значајне разлике у схватању вечности казне, могућности спасења немуслимана и
природе рајских ужитака (буквално или симболично), а суфијски правац у тумачењу
есхатологије наглашава унутрашњу димензију – сусрет са Богом као највеће благо
рајско, према чему су све остале лепоте секундарне.
Индијске религије
Индијска религијска мисао уноси у светско
наслеђе о есхатологији појмове самсаре (точак рађања и умирања), кармана
(закона узрочно-последичног дејства поступака) и мокше или нирване
(ослобођења од точка препорађања). У ведској и раној хиндуистичкој мисли
преминули најпре одлази међу очеве (питаре) или у небо (сварга),
али се већ од упанишадског раздобља образује учење о препорађању у складу са
делима. Хиндуистички правци разрађују различите путеве спасења – пут знања (ђнана),
пут делања (карма) и пут предања (бхакти) – чији је циљ
ослобођење од самсаре и сједињење са Брахманом или личним божанством.
У будизму се одбацује постојање трајне
индивидуалне душе (анатман), али се прихвата континуитет каузалних
низова свести који се препорађају у складу са кармом. Циљ је нирвана, гашење
жудње и патње, која се различито тумачи у разним школама: као потпуно прекидање
препорађања, као неизрециво стање мира или, у махајани и ваџрајани, као буда стање доступно у овом животу. Тибетанска Књига мртвих (Бардо тхедол)
разрађено је упутство за свест у међустању између смрти и наредног препорађања.
У џаинизму, традицији сродној по антици, душа (џива) кроз многе животе
чисти карму и коначно достиже савршено ослобођење (мокша) у врху
универзума.
Религије источне Азије
У кинеским традицијама загробни
живот је повезан са култом предака, који је дубоко прожимао народну,
конфуцијанску и таоистичку религиозност. Душа покојника замишљана је као
двојна: хун (вишестрана, духовна) и по (везана за тело и гроб), а
одржавање правилних обреда осигуравало је да обе нађу мир и не постану несрећни
духови. С продором будизма уведене су представе о различитим небесима,
чистилиштима и пакловима, односно о препорађању, које су се у народној религији
спојиле са домаћим схватањима. У јапанском шинтоизму преминули постају ками,
прецизније преци-духови који штите потомство, док се у народном будизму у
Јапану шире представе о Чистој земљи Будe Амиде, рајском пребивалишту верника.
Феноменолошке константе и теоријски приступи
Иако се представе о
загробном животу разликују од традиције до традиције, упоредно проучавање
открива неколико сталних мотива: путовање или прелазак (мост, река, врата), суд
или мерење проживљеног живота, разликовање судбина праведника и грешника,
посредничка улога ритуала и заступника, и есхатолошко очекивање коначног
разрешења.
Међу научним приступима овој теми могу се
издвојити неколико утицајних. Едвард Тејлор је у класичном делу Примитивна
култура (1871) представу о загробном животу везао за анимизам, изводећи је
из сна и доживљаја сени; Емил Диркем је у Елементарним облицима религијског
живота (1912) видео загробни живот као пројекцију друштвеног континуитета;
Бронислав Малиновски је у њему препознао одговор на универзални човеков страх
од смрти; Мирча Елијаде је нагласио симболизам прелаза и сакрализацију смрти;
савремена психологија религије, посебно после радова Раjмонда Мудија о
такозваним near-death experiences, отворила је нова поља интердисциплинарног
истраживања.
Савремено доба
У савременим, секуларизованим друштвима представа о загробном животу налази се у сложеном односу са научним натурализмом, са једне стране, и неомитолошким, помодним и синкретистичким облицима духовности, са друге. Анкете показују да и у дубоко секуларизованим срединама знатан део становништва задржава неки облик уверења у живот после смрти, не нужно у догматском облику. Истовремено, традиционалне религије настоје да преиспитају и обнове своје есхатолошке поруке у дијалогу са савременом антропологијом, биоетиком и палијативном медицином. Тема смрти и онога што после ње следи остаје један од најтрајнијих и најплоднијих изазова за религијску мисао, личну побожност и теоријско проучавање религије.
