Државна Католичка црква у Кини организовала је серију духовних вежби и студијских сесија за свештенство и сестре у обалској провинцији Шандонг, са примарним фокусом на имплементацију визије председника Си Ђинпинга о религији. Према извештају Бискупске конференције Католичке цркве у Кини (BCCCC) — тела које Ватикан не признаје — ови сусрети одржани су у другој половини марта 2026. године. Главни циљ ових сесија био је наглашавање духа Националне конференције о верском раду, где је лидер Кине истакао неопходност развоја религије искључиво у кинеском контексту, потпуно ослобођене било каквог страног утицаја.
Централна тема предавања била је „синизација” религије, што је политичка идеологија усмерена на осигуравање апсолутне лојалности Комунистичкој партији Кине (КПК) кроз јачање правне контроле и промовисање патриотизма међу верницима. Бискуп Фанг Сингјао, шеф покрајинског удружења, пренео је своја искуства са државних конгреса, наглашавајући да се дух нове ере мора систематски применити на сав верски рад. Од свештенства се захтевало да кроз саморефлексију и поштовање прописа изграде „позитивну слику” заједнице која је у потпуном складу са државним смерницама и законима.
Програм је обухватио и детаљно проучавање смерница о „промовисању штедљивости и избегавању раскоши”, као и кодекса понашања за католичко свештенство. Отац Џанг Венси је током ретрита водио свештенике кроз процесе самодисциплине и реконструкције идентитета у оквиру савременог кинеског друштва, док је посебне сесије за часне сестре водио отац Ју Сиђију са Кинеског католичког теолошког семиниријума. Ове студије су имале за циљ да побољшају не само духовни живот, већ пре свега „политички квалитет” и културну писменост учесника, чиме се осигурава кохезија верске заједнице под државним надзором.
Иако кинески устав формално гарантује верске слободе, међународни посматрачи и организације за људска права сврставају Кину међу најгоре прекршиоце ових права због репресивних закона. Држава контролише религију кроз захтев да се сви свештеници и верски службеници региструју код државних органа како би добили дозволу за рад. Овај систем је створио дубоку поделу међу милионима католика у Кини, који су разапети између државне „Патриотске цркве” и „подземне цркве” која остаје верна искључиво Ватикану и папском ауторитету.
Овај најновији талас едукације у Шандонгу показује да Пекинг не посустаје у напорима да потпуно интегрише религију у државни апарат, користећи духовне вежбе као алат за идеолошко обликовање. Док се заједница подстиче на скромност и исправно понашање, суштинска независност верског живота остаје подређена строгим правилима КПК. За вернике који траже аутентичну везу са глобалном Католичком црквом, ови притисци представљају константан изазов за очување духовне слободе унутар граница које је поставила држава
