Дикастеријум за науку вере објавио је 26. марта 2026. године нови документ који дефинише „англиканску баштину” унутар католичких личних ординаријата као трајну и виталну стварност. Овај документ наглашава да ординаријати, основани 2009. године апостолском конституцијом Anglicanorum Coetibus папе Бенедикта XVI, нису само привремени мост за прелазак верника, већ заједнице са специфичним идентитетом које доносе „јединствен одраз лица Цркве”. Ватикан истиче да ова баштина, грађена скоро 500 година у оквиру Енглеске цркве, сада представља „живу стварност” која доприноси мисионарском и евангелизационом богатству католичког заједништва, гледајући ка будућим генерацијама.
У документу је идентификовано седам кључних особина ове баштине, међу којима се издваја специфичан „црквени етос” који карактерише снажно учешће и клира и лаика у управљању црквом. Овај модел заснива се на култури односа која је по својој природи консултативна и колаборативна, тежећи да остане верна примљеном предању уз признавање органског развоја. Такође, наглашава се значај евангелизације кроз лепоту – како у божанском богослужењу, тако и у сакралној музици и уметности – што директно води ка „ослобођењу кроз светост” и инкарнационој теологији која лепоту олтара повезује са служењем најсиромашнијима у друштву.
Посебна пажња посвећена је нераскидивој вези између литургијског сјаја и социјалне правде, чиме се побија предрасуда о раздвојености ритуалне раскоши и хуманитарног рада. Као историјски пример наведен је свети Џон Хенри Њуман, који је као католички свештеник из англиканске традиције посветио велики део своје службе сиротињским четвртима. Данашњи ординаријати настављају ову традицију кроз парохије које, док негују врхунску музику и богослужење, истовремено воде програме помоћи за бескућнике и зависнике, доказујући да искуство Божије лепоте природно води ка рефлексији те љубави према онима којима је најпотребнија.
Пасторална култура ординаријата дубоко је обликована традицијом молитвеног часослова (Divine Office) која произилази из „Књиге заједничких молитава”, повезујући ритам богослужења са свакодневним животом верника. Проповедање је снажно утемељено у Светом писму и оцима Цркве, док се породица разуме као „домаћа црква” и прво место где се вера учи и живи. Ватикански документ ове елементе повезује са светилиштем Госпе од Волсингама, познатим као „Енглески Назарет”, наглашавајући да достојанство сваке особе и богаство литургијског израза извиру из саме тајне Оваплоћења Сина Божијег.
Бискуп Стивен Лопес је истакао да је најважнија порука овог документа окончање теорије о ординаријатима као „прелазној” фази. Јасно је потврђено да ове структуре имају трајну улогу и сопствени идентитет унутар Католичке цркве, чиме се осигурава њихов даљи допринос виталности целокупног хришћанског заједништва. Овај документ представља плод дубоке рефлексије Свете Столице са бискупима ординаријата, потврђујући да је специфичан начин на који је вера живета и слављена у енглеском контексту и даље важећи, плодан и неопходан за савремену мисију Цркве.
