Анди (самоназив: Кванаб или Хванабал) су аутохтони кавкаски народ који насељава девет планинских села у Ботлишком рејону Дагестана, са процењеном популацијом од око 40.000 људи, иако их је руски попис из 2021. године забележио само 16.758 због честе идентификације са етнички сродним Аварима. Говоре андијским језиком који припада североисточнокавкаској породици и нема сопствено писмо, а доминантно су сунити по вероисповести, уз очуване трагове древних паганских веровања у фолклору. Историјски су били део Аварског каната и учествовали су у Кавкаском рату против руске експанзије у 19. веку, док су друштвено били организовани као „савезна република” аутономних села вођена већима стараца (jamiyat) и шеријатским судијама. Традиционална економија Андија почива на сточарству и занатству, посебно на производњи чувених кавкаских бурских огртача, а упркос снажном утицају аварског и руског језика, ова заједница и данас чува своју препознатљиву горштачку културу, обичаје и дијалекте.
Демографија и географија
Процењује се да андијски народ броји између 30.000 и 40.000 људи, укључујући и дијаспору, мада званични пописи често дају знатно мање бројке због њихове административне класификације под ширу категорију Авара. Према руском попису из 2021. године, забележено је 16.758 особа које су се изјасниле као Анди, док је 2010. тај број износио 11.789, а 2002. године је 21.808 појединаца навело андијски као матерњи језик. Историјски гледано, Анди су били признати као посебна етничка група у попису из 1926. године, али су касније совјетске политике из 1930-их довеле до њиховог спајања са Аварима ради лакше администрације, што је прикрило тачан број становника који је 1938. године износио око 9.750. Данас скоро половина популације, око 20.000 људи, живи изван своје традиционалне постојбине у планинским долинама, селећи се у низијске округе као што су Хасавјурт, Бабајурт и Кизилјурт због бољих економских прилика.
Традиционално, Анди насељавају осам главних села у северозападном планинском региону Ботлишког рејона у Дагестану: Анди (као административни центар), Гунха, Гагатл, Риквани, Чахно, Зило, Муниб и Кванхидатл. Ова насеља су смештена у долини реке Андијски Којсу, организована амфитеатрално на стрмим падинама како би се осигурала природна одбрана и максимално искористило мало обрадиве земље. Куће су грађене од камена и набијене земље са равним крововима, често на два спрата, где је доњи део предвиђен за стоку, а горњи за становање, формирајући збијена насеља налик средњовековним градовима са уским улицама и утврђеним кулама попут куле Минин. Оваква планинска географија условила је развој терасасте пољопривреде за узгој пшенице и кромпира, док високи планински гребени на западу штите долину од оштрих ветрова, истовремено одржавајући извесну изолацију андијске културе у односу на суседне Чечене и Аваре.
Језик
Андијски језик припада андијској подгрупи североисточнокавкаских језика и карактерише га изузетно сложена граматичка и фонолошка структура. Једна од његових најзначајнијих карактеристика је ергативно-апсолутивна алигнација, где се исти падеж (апсолутив) користи за субјекат непрелазног глагола и објекат прелазног глагола, док се посебан падеж (ергатив) користи за вршиоца радње код прелазних глагола. Језик поседује систем од пет именичких класа (родова) који разликују мушкарце (I), жене (II), животиње и неке људе (III), деминутиве (IV) и неживе објекте (V). Глаголски систем је посебно богат и укључује евиденцијалност, што значи да говорник кроз посебне глаголске облике обавезно назначава да ли је неком догађају лично присуствовао или о њему извештава на основу туђих речи или закључивања.
Дијалекатска мапа андијског језика дели се на горње и доње дијалекте, при чему говорници из планинских села попут Андија и Гагатла имају висок степен међусобног разумевања (преко 91% заједничких речи), док су дијалекти доњих села, попут Мунија, знатно удаљенији. Вишејезичност је вековима била норма; скоро сви Анди течно говоре аварски, који је регионални lingua franca, а због границе са Чеченијом старији слојеви становништва познају и чеченски језик. Од 1960-их година, утицај руског језика је постао доминантан кроз образовни систем, па данас преко 80% одраслих влада руским, што истовремено доводи до језичке смене код млађих генерација и ставља андијски на листу угрожених језика.
Иако андијски језик нема званично писмо нити се изучава у школама, последњих година се улажу напори за његову очување путем ћириличног писма, као што су превод Јеванђеља по Луки из 2015. и израда првих почетница 2018. године. Број говорника се према попису из 2010. процењује на око 5.800, мада реалнији подаци који укључују све који га свакодневно користе досежу и до 40.000. Језик остаје кључни стуб етничког идентитета Андија, издвајајући их од суседних народа у разноликом кавкаском мозаику.
Историја
Порекло Андија сеже дубоко у прошлост североисточног Кавказа, а генетичке студије потврђују њихову везу са аутохтоним бронзанодобним становништвом од пре око 6.400 година. Хаплогрупа J1-Y3495, која доминира код Андија и сродних аварско-андо-дидојских група, настала је у централном Дагестану око 2000. године пре нове ере, што се поклапа са развојем обраде метала и првим племенским организацијама. Антрополошки припадају балкано-кавкаском типу са примесама каспијских елемената. До средњег века, Анди су се трајно населили у долини реке Андијски Којсу, формирајући савез девет аутономних села без феудалне хијерархије, ослањајући се на заједничке скупштине и сточарство. Њихов посебан етнички идентитет учвршћен је до 15. века, када су се јасно издвојили од Авара под самоназивом „хиваннал” (према селу Хијани).
Током Кавкаског рата (1817–1864), Анди су били кључни савезници имама Шамила у отпору руској експанзији. Њихове коњичке јединице биле су чувене по храбрости, а стратези попут најиба Газијава водили су одбрану планинских утврђења. Током експедиције кнеза Воронцова 1845. године, Анди су чак спалили сопствена села како би спречили руску војску да се снабде ресурсима. Након Шамиловог пораза 1859. године, андијска територија је формално укључена у Руску империју кроз формирање Андијског округа са центром у Ботлиху, чиме је прекинута њихова вишевековна полуаутономија.
Совјетски период донео је радикалне друштвене промене, укључујући насилну колективизацију 1920-их и 1930-их, што је изазвало низ устанака које је власт сурово сузбила. Иако су административно вођени као Авари, Анди су у својим изолованим селима очували језик, док је школство пребачено на аварски и руски језик. У постсовјетској ери, економска криза довела је до масовне миграције у низије, па је до 1990. године већ скоро 50% популације напустило планинска села. Кључни тренутак новије историје био је рат у Дагестану 1999. године, када су локалне андијске заједнице у Ботлишкком рејону заједно са руским снагама пружиле отпор упаду чеченских милитаната, чиме је још једном потврђена њихова стратешка важност на граници Кавказа.
Култура и друштво
Традиционална економија Андија почива на сточарству и терасастој пољопривреди, што је директна адаптација на сурово планинско окружење Ботлишкког рејона. Због ограниченог обрадивог земљишта, Анди су развили сложене системе за наводњавање како би узгајали пшеницу, раж, кромпир и воће. Ипак, приноси житарица су често били недовољни, па су их Анди вековима набављали трампом са низијским пределима. Сточарство је фокусирано на овце и козе, које обезбеђују месо, млечне производе и вуну. Посебно је значајна занатска производња бурки (огртача од филца), које су жене производиле у великим количинама — само у 19. веку извозило се до 80.000 бурки годишње. Такође, села попут Кванхидатла била су позната по екстракцији соли, што је био важан трговински ресурс на регионалним сајмовима.
Друштвена организација Андија заснива се на патрилинеалним сродничким групама познатим као тухуми. Ови кланови регулишу брак, наслеђивање и коришћење земљишта, чинећи окосницу сеоске заједнице. Породице живе у традиционалним двоспратним каменим кућама, где је доњи спрат намењен стоци, а горњи становању, са обавезном гостунском собом која симболизује горштачко гостопримство (кунак). Подела рада је јасна: мушкарци су задужени за стада, обраду земље и одбрану, док жене воде домаћинство и израђују текстил. Брак је често ствар договора породица уз посредовање проводаџије, а венчања су раскошне тродневне свечаности које укључују трке коња и ритуале за плодност и заштиту од злих сила.
У савременом добу, економија Андија пролази кроз трансформацију. Док се традиционална пољопривреда суочава са изазовима климатских промена и ерозије земљишта, развија се планински туризам који користи нетакнуту природу и културно наслеђе. Многи становници планинских села привремено мигрирају у велике руске градове попут Москве и Тјумења ради рада у грађевинарству, шаљући дознаке које подржавају сеоска домаћинства. Упркос модернизацији, усмена традиција — епске песме о јунацима и породичне генеалогије — и даље игра кључну улогу у очувању идентитета тухума, преносећи моралне лекције и историју народа са генерације на генерацију.
Религија
Пре усвајања ислама, народ Анди је практиковао анимизам и шаманизам, верујући у планинске духове и култ предака. Између 9. и 12. века дошло је до краткотрајног утицаја хришћанства из правца Грузије, али су ти елементи углавном нестали до 14. века, када почиње масовна исламизација под утицајем Тимурових похода. До 18. века, сунитски ислам је постао доминантан, а кључну улогу у уједињењу андијских кланова одиграли су суфијски редови (тарикати). Горњи Анди су прихватили накшбандијски тарикат, док је у доњим пределима превладао кадиријски тарикат. Ова верска идеологија била је кичма отпора против руске експанзије током Кавкаског рата, када је имам Шамил користио суфијске мреже за мобилизацију горштака.
Данас су Анди посвећени сунити који следе шафијски мезхеб, што је карактеристично за већи део Дагестана. Њихов верски живот је прожет занимљивим синкретизмом — спојем исламских прописа и древних паганских обичаја. Један од најпознатијих примера је пролећни фестивал „излазак бика”, којим се обележава почетак пољопривредне године уз молитве за летину, док се ритуали за призивање кише често изводе на светим планинама, спајајући суфијски зикр (ритмичко рецитовање Божјих имена) са древним поштовањем природе.
Верски лидери, муле, имају централну улогу у заједници; они воде молитве, решавају спорове према шеријату и надгледају медресе. У постсовјетском Дагестану, Анди су остали чврсто привржени традиционалном суфизму, често се супротстављајући реформистичким утицајима вехабизма или салафизма. Коришћење амајлија са вучјим симболима уз куранске стихове и посете светилиштима локалних суфијских светаца и даље су уобичајена пракса која потврђује снагу њиховог специфичног верског идентитета.
0 Коментари