Дискусија о моногамији насупрот полигинији унутар хришћанског контекста представља комплексно теолошко питање које супротставља дугогодишњу традицију дословном тумачењу одређених библијских текстова. Док већина савремених хришћана моногамију узима као саморазумљиву норму, заговорници оба става износе аргументе који се ослањају на различите херменевтичке приступе. Важно је дефинисати да се дебата првенствено води око полигиније (један муж, више жена), јер се полиандрија (једна жена, више мужева) у Библији нигде не појављује нити регулише. Иако Свето писмо бележи бројне примере полигиније међу патријарсима и краљевима, критичари подсећају да само бележење неког чина не подразумева и Божје одобравање истог, што чини основу за дубоку поделу у мишљењима.
Аргументи за моногамију као једини исправни модел брака углавном се темеље на извештају о стварању у Књизи постања, где Бог ствара једног мушкарца и једну жену, успостављајући принцип да „двоје постају једно тело”. Хришћански апологети наглашавају да овај праузор потврђује и сам Исус у Јеванђељу по Матеју, указујући да је свако одступање од тога, попут развода или полигамије, било само привремено допуштење због „тврдокорности срца”. Такође, апостол Павле у својим посланицама користи сингуларне термине за супружнике и поставља захтев да епископи цркве буду „мужеви једне жене”, док се однос Христа и Цркве увек представља кроз моногамну метафору. Из ове перспективе, примери полигиније у Старом завету, попут Ламеховог или Соломоновог, донели су само раздор, љубомору и духовни пад, што служи као опомена да то никада није био изворни Божји план.
С друге стране, заговорници полигиније тврде да Библија нигде изричито не забрањује овакав облик брака, већ га чак у одређеним околностима заповеда. Као кључни доказ наводе левиратски закон (Пнз 25:5-6), који обавезује брата да узме удовицу свог покојног брата како би му сачувао лозу, при чему закон не прави изузетак за брата који је већ ожењен. Они истичу да Књига Изласка регулише права више жена истог мужа, забрањујући му да смањује храну или брачна права првој жени ако узме другу, уз тврдњу да Бог никада не би регулисао нешто што је само по себи грех. За њих, моногамија је више резултат утицаја римског права и културе на рано хришћанство него директна библијска заповест, а Павлов захтев за старешине тумаче као позив на верност, а не на бројчано ограничење.
Интересантан аспект ове дебате је и теолошка метафора присутна код пророка Јеремије, где се Бог симболично представља као муж двема женама – Израелу и Јуди. Заступници полигиније користе ово како би показали да концепт вишеженства није стран божанској природи и начину на који се Бог односи према свом народу. Они такође подсећају на записе историчара Јосифа Флавија који потврђују да је полигинија била законита и практикована међу Јеврејима у првом веку, те да би Исус, да је имао намеру да је потпуно укине, оставио далеко јаснију и недвосмисленију осуду. Овај табор замера традиционалистима што занемарују принцип Tota Scriptura (целокупно Писмо) и фокусирају се само на неколико одабраних стихова из Постања.
На крају, разматрање ових супротстављених ставова открива да је савремени хришћански консензус о моногамији дубоко укорењен у традицији која можда не адресира све законске и историјске преседане изнете у Старом завету. Док моногамисти истичу морални и духовни идеал јединства двоје људи, полигинисти инсистирају на доследности законских одредби које Бог никада није формално повукао. Без задовољавајућег објашњења зашто је Бог регулисао и у неким случајевима налагао полигине односе, теолошка расправа остаје отворена за оне који Библију проучавају ван оквира утврђене црквене праксе. Разрешење овог питања захтева дубље разумевање контекста древног Блиског истока и начина на који је хришћанска етика еволуирала кроз векове под утицајем грчко-римске мисли.
