Израелски лидери су наговестили могућност дугорочне окупације јужног Либана, користећи стратегију коју су већ применили током разарања Газе након напада Хамаса 2023. године. Министар одбране Израел Кац најавио је стварање „безбедносне зоне” која би се протезала до реке Литани, што је на појединим местима и до 32 километра унутар либанске територије. Овај план подразумева систематско уништавање кућа у пограничним селима како би се неутралисале претње северним израелским заједницама, при чему се повратак становника неће десити све док се не осигура потпуна безбедност Израела, што неодољиво подсећа на модел примењен у местима као што су Беит Ханун и Рафа.
У Либану расте страх од трајног расељавања више од милион људи и губитка територије, док су израелске снаге већ почеле са уништавањем инфраструктуре и бомбардовањем стратешких мостова преко реке Литани. Министар финансија Безалел Смотрич изјавио је да би Литани требало да постане нова граница са Либаном, што либански председник Жозеф Аун тумачи као покушај одсецања југа од остатка земље ради израелске територијалне експанзије. Мировне снаге УН (UNIFIL) извештавају о све већем присуству израелских трупа и инжењерије, док сукоби у близини њихових положаја озбиљно угрожавају међународне операције и особље на терену.
Ситуација на терену већ рефлектује неку врсту „нијансиране контроле”, где је први погранични појас претворен у „ничију земљу” без икаквог кретања. Аналитичари истичу да Израел вероватно планира успостављање још шире зоне контроле ка северу, упркос ризику од дуготрајног герилског рата сличног ономе који је водио Хезболах до 2000. године. За израелску страну, овај ризик се сматра мањим злом у поређењу са претњом од масовних напада, док либански фармери већ сада не могу да приступе својим поседима без војне пратње и претходне координације са Израелом.
Иако је либанска влада предузела кораке без преседана ка криминализацији Хезболаха и понудила директне преговоре, Израел и Сједињене Државе тренутно не показују интерес за дипломатско решење, фокусирајући се на шири сукоб са Ираном. Постоји могућност да Израел касније искористи окупирану територију као улог у преговорима за велике уступке, по старом моделу „земља за мир”, слично ситуацији у Сирији након пада Башара ал-Асада. Овај геополитички вакуум оставља Либан у изузетно несигурном положају, док се регионалне мапе поново исцртавају силом.
За то време, стотине хиљада расељених Либанаца живе у стању потпуне неизвесности, страхујући да се никада неће вратити у своја уништена села. Породице које су побегле из пограничних места попут Алма ал-Шаба сведоче да у њиховим заједницама није било бораца Хезболаха, али су ипак присилно евакуисани и сада чекају вести о својој судбини у склоништима широм земље. Судбина јужног Либана остаје везана за исход ширег регионалног рата, док Израел наставља да утврђује своје нове позиције дубоко унутар суседне територије.
