Савремени западни свет суочава се са незапамћеним културним експериментом у којем је религија потиснута на саму маргину друштва, што води ка озбиљном губитку идентитета и моралне оријентације. Како је приметио Илер Белок, ми нисмо „прерасли” религију, већ смо је заборавили, не схватајући да су наши морални судови и политичке навике обликовани унутар хришћанског оквира. Без тог темеља, друштво не постаје просветљеније, већ збуњено и заробљено у сопственом неразумевању стварности. Запад је дуго живео од акумулираног „хришћанског моралног капитала”, али су те залихе сада готово потпуно исцрпљене, остављајући нас у стању које се може назвати пост-постхришћанским друштвом.
Разлика између постхришћанског и пост-постхришћанског доба је суштинска: док је прво одбацило трансцендентне елементе вере али задржало основну моралну структуру, ово друго одбацује и саму хришћанску моралност као неосновану. Фридрих Ниче је први указао на парадокс покушаја очувања хришћанског морала након „убиства” Бога, а савремена Европа је данас коначно сустигла ту визију. Нове вође, које су свој марш кроз институције започеле још шездесетих година прошлог века, сада доминирају јавним простором, захтевајући не само толеранцију, већ и активно слављење нових моралних норми које су често у супротности са вековном традицијом.
Један од најочигледнијих знакова овог друштвеног и културног распада је нормализација еутаназије и асистираног самоубиства, што је већ постала стварност у многим западним земљама. Оно што почиње као захтев за помоћ у најекстремнијим случајевима неизлечивих болести, брзо се шири на особе са менталним потешкоћама или чак на оне којима је једина препрека за живот недостатак адекватног смештаја или социјална изолованост. Примери из Холандије и Канаде показују како се линија између добровољне и недобровољне смрти полако брише, претварајући некадашње „убиство” у обичан административни поступак државно лиценцираних терминатора.
Ова промена дубоко нагриза и саму лекарску професију, што се види на примеру измена у етичким кодексима медицинских савета, где јасне забране о учествовању у убиству пацијената полако нестају. Принцип primum non nocere (прво, не нашкоди) озбиљно је уздрман још увођењем абортуса, а сада се додатно кородира припремама за легализацију помоћи при самоубиству. Брисање кључних реченица о забрани намерног убиства пацијента из професионалних водича уништава однос поверења између лекара и болесника, наговештавајући време у којем ће лекари, уместо чувара живота, постати сарадници у његовом окончању ради решавања медицинских или социјалних проблема.
Криза западне демократије коју данас посматрамо само је симптом много дубље и опасније кризе културе која је изгубила своје духовне корене. Док се грађани ослањају на радикално нестабилне темеље пост-постхришћанства, друштво се неминовно креће ка дезинтеграцији. Уколико не дође до поновног утемељења и обнове културних вредности које су изградиле цивилизацију, она ће се урушити под сопственом тежином, остављајући рушевине на којима ће неке друге, снажније и виталније културе градити свој свет. Без повратка хришћанској концепцији љубави као несебичног давања (caritas), остајемо изгубљени у свету који више не разуме вредност људског живота.
