Религија у Авганистану

Главни и највећи град: Кабул

Званични језици: пашту и дари

Етничке групе (2010, незваничне процене): 42% Паштуна, 27% Таџика, 9% Хазара, 9% Узбека, 4% Аимака, 3% Туркмена, 2% Балуџа и 4% остали

Влада: унитарни тоталитарни теократски исламски емират

Становништво (процена УН 2024): 42.000.000

Религија у Авганистану дефинисана је готово универзалном приврженошћу исламу, који исповеда око 99,7% становништва, при чему огромну већину од 84,7% до 89,7% чине сунити ханафијске школе, док се преосталих 10% до 15% идентификује као шиити, углавном међу етничким Хазарима. Под влашћу талибанског режима, држава спроводи екстремно строгу интерпретацију шеријатског права засновану на деобандским утицајима, потискујући сваки облик верског плурализма и минимизирајући присуство преосталих мањина попут Сика и хиндуиста. Ова теократска апсолутност манифестује се кроз деловање Министарства за ширење врлине и спречавање порока, које ригорозно контролише јавни морал и облачење, што је довело до потпуне елиминације верских слобода за неистомишљенике и драстичног ограничавања права жена под изговором успостављања аутентичног исламског поретка.

Демографија и састав

Авганистан је готово потпуно исламска држава, где преко 99% становништва исповеда ислам, док су немуслиманске мањине сведене на занемарљив број од мање од 200 појединаца. Доминантну групу чине сунити (84,7–89,7%), који већином следе ханафијску правну школу, док шиити, концентрисани међу етничким Хазарима, чине 10–15% популације. Од повратка талибана на власт 2021. године, ханафијска јуриспруденција је наметнута као једини легални оквир, што је довело до маргинализације шиитске заједнице и потискивања суфијских редова који су историјски били срж авганистанске духовности.

Унутар исламског оквира, талибански режим, дубоко укорењен у деобандској традицији, спроводи строгу ортодоксију која сузбија праксе својствене шиитима дванаестницима и исмаилитима. Политике режима укључују забрану џафаријске јуриспруденције у школама и ограничавање шиитских ритуала попут Ашуре. Оваква сунитска супремација ствара дубоке секташке тензије, нарочито у провинцијама Бамијан и Даикунди, где је верски идентитет нераскидиво повезан са етничком припадношћу Хазара, који се суочавају са системском дискриминацијом и губитком верских слобода.

Немуслиманске заједнице су готово потпуно искорењене: хиндуска и сики заједница, која је 1970-их бројала око 700.000 људи, спала је на свега неколико десетина појединаца у Кабулу. Хришћани, већином преобраћеници из ислама, делују искључиво у илегали јер се отпадништво под талибанским тумачењем шеријата кажњава смрћу. Јеврејска заједница је престала да постоји одласком последњег члана 2021. године, док се преостали припадници бахаи вере и других езотеричних група суочавају са конфискацијом имовине и прогоном, што Авганистан чини једним од најрестриктивнијих верских окружења на свету.

Историја

Пре појаве ислама, регион Авганистана био је духовна раскрсница где су се преплетали зороастризам, будизам и хиндуизам. Северни делови, попут Бактрије, били су центри обожавања ватре и учења пророка Зороастера, док је након мисија цара Ашоке у 3. веку пре нове ере будизам доживео процват, остављајући за собом монументалне споменике попут Буда из Бамијана. Кушанско царство је додатно подстакло овај плурализам, спајајући грчко-римску иконографију са индо-иранским традицијама, стварајући јединствену културну баштину која је опстала све до доласка арапских војски у 7. веку.

Исламска освајања започела су средином 7. века, али је коначна консолидација трајала неколико векова због снажног отпора локалних династија попут Зунбила и Кабулшаха. Арапске војске су већ до 652. године заузеле Херат и Балх, али је тек успон домаћих династија као што су Сафариди и Саманиди у 9. и 10. веку довео до масовне исламизације становништва. Саманиди су нарочито промовисали сунитску ханафијску школу и персијску културу, чиме су ударили темеље авганистанског исламског идентитета, док су Газнавиди касније силом уклонили последње остатке хиндуизма и будизма, чинећи регион бедемом сунитизма до 11. века.

У модерно доба, покушаји краља Аманулаха Кана да 1920-их секуларизује друштво изазвали су жесток отпор конзервативне улеме, што је постало образац авганистанске политике – сукоб модерне државе и традиционалног ислама. Совјетска инвазија 1979. године претворила је овај отпор у глобални џихад, радикализовавши авганистанско друштво кроз прилив вахабизма и милитантног деобандизма. Након грађанског рата, талибани су 1996. године први пут успоставили исламски емират, намећући најстрожију интерпретацију шеријата која је потиснула суфизам, забранила образовање за жене и довела до уништавања немуслиманских светиња.

Интервенција САД 2001. године увела је уставни оквир Исламске Републике који је номинално признао верске слободе и права шиита дванаестника, али је стварна толеранција остала ограничена снажним утицајем конзервативних клирика. Док су хришћански преобраћеници и даље прогоњени под оптужбама за апостасију (случај Абдула Рахмана из 2006), шиити су се суочавали са бруталним нападима Исламске државе. Повратак талибана на власт у августу 2021. године означио је крај овог крхког плурализма, враћајући земљу у стање теолошког апсолутизма у којем су немуслиманске мањине скоро потпуно искорењене, а исламска пракса сведена искључиво на ханафијску ортодоксију.

Доминантна вера: ислам

Ханафијска правна школа представља ортодоксни оквир за око 85% сунита у Авганистану, служећи као темељ правног и образовног система још од времена Дурани царства у 18. веку. Иако ханафизам историјски наглашава рационалну интерпретацију (кијас), данашњи талибански режим га примењује кроз ригорозну деобандску призму која фаворизује деобандски традиционализам из 19. века. Врховни вођа Хибатулах Акунџада наметнуо је искључиви ауторитет ханафијског права, потискујући све друге правне школе и уводећи строге худуд казне, чиме је некадашња флексибилност ове школе замењена доктринарном искључивошћу.

Шиитска мањина (7–15% становништва) већином припада правцу дванаестника, који је нераскидиво везан за етничку групу Хазара концентрисану у планинском региону Хазараџат (провинције Бамијан и Даикунди). Осим њих, у североисточном Бадахшану постоји заједница низаријских исмаилита, која признаје Ага Кана као живог имама и броји неколико десетина хиљада верника. Ове групе се суочавају са системским прогоном; само почетком 2025. године забележено је присилно преобраћење најмање 50 исмаилита у Бадахшану, док су шиитски верски објекти и ритуали, попут Ашуре, константна мета напада екстремиста Исламске државе Хорасан (ISIS-K).

У авганистанском исламу дуго су опстајали синкретички елементи — спој исламске ортодоксије и народних веровања у џине, амајлије и поштовање светаца на локалним светилиштима (зијарати). Суфијски редови попут накшбандија и кадирија историјски су појачавали овај синкретизам кроз мистичне ритуале зикра и сама, који су често укључивали елементе преисламских шаманских пракси. Међутим, деобандски реформизам и талибанска пуританска власт активно раде на искорењивању ових „иновација” (бида), сматрајући култ светаца идолским поклоништвом. Уништавање историјских светилишта, попут оног у провинцији Газни 2019. године, јасан је показатељ тежње ка униформном исламистичком идентитету који не трпи народну традицију.

Мањинске религије

Зороастризам је био доминантна аутохтона вера древног Авганистана, са коренима у иранској културној сфери који сежу до периода између 1500. и 1000. године пре нове ере. Балх (древна Бактра) служио је као кључни центар ове вере, где су се чували свети текстови Авесте и одржавали храмови ватре, посебно под влашћу Ахеменида и Сасанида. Након исламских освајања у 7. веку, заједница се суочила са присилним преобраћењима и уништавањем преко 40 храмова у Систану до 652. године, што је довело до скоро потпуног нестанка ове религије до 9. века. Данас организовано зороастријско присуство не постоји, али се његов траг назире кроз обичаје попут прославе Норуза и лингвистичке остатке у пашту и дари језику.

Увезене и прозелитске групе, попут хришћанства и бахаи вере, суочавају се са екстремним изазовима због строге примене ханафијског права које прозелитизам и апостасију (напуштање ислама) кажњава смрћу. Процене из 2010. године указивале су на постојање око 40.000 хришћана пореклом из муслиманских породица, али су након повратка талибана 2021. године ове заједнице потпуно потиснуте у илегалу или приморане на изгнанство. Бахаи вера, присутна од 1880-их, такође је под системским прогоном и сматра се јеретичком, док су хуманитарне организације под сталним надзором због сумњи на тајну евангелизацију. До 2025. године, било какав отворени неисламски верски активизам практично је елиминисан из јавног простора Авганистана.

Религија у управљању и друштву

Талибански режим је, како 1996. тако и након повратка на власт 2021. године, успоставио ригорозан систем заснован на строгој интерпретацији ханафијског права, поништавајући све претходне световне законе. Правосуђе се ослања на шеријатске судове који изричу худуд казне, укључујући јавна погубљења, каменовање због прељубе и ампутације удова за крађу. Кључни инструмент контроле је Министарство за ширење врлине и спречавање порока, које кроз закон из 2024. године стриктно регулише сваки аспект живота — од обавезних брада за мушкарце до потпуне забране образовања за жене и девојчице изнад основне школе, што се оправдава очувањем моралне чистоће друштва.

Верски идентитет у Авганистану дубоко је испреплетен са етничком припадношћу, где већински Паштуни (42%) користе сунитски ислам као кохезиони фактор, често га комбинујући са пред-исламским кодексом Паштунвали. Овај синкретизам омогућава племенским старешинама да посредују у споровима кроз џирге, спајајући обичајно право са шеријатом. Насупрот њима, шиитски Хазари (10–15%) су кроз историју изложени системској дискриминацији и погромима, што је настављено и под садашњом влашћу кроз етничко профилисање и нападе на њихова верска места, чиме се продубљује јаз између паштунске супремације и маргинализованих мањина.

Религија је била главни покретач сукоба и побуна, посебно кроз концепт џихада који је ујединио муџахедине против совјетске окупације 1979. године, а касније и талибане против НАТО снага. Док је антисовјетски отпор био подржан глобалним исламским фатвама, каснији грађански ратови су разоткрили секташке и фракцијске поделе унутар самог ислама. Данас се талибани суочавају са унутрашњим изазовима од стране Исламске државе Хорасан (ISIS-K), која их оптужује за попустљивост и спроводи бруталне нападе на шиите, чиме се наставља циклус верски мотивисаног насиља које дестабилизује регион упркос талибанским обећањима о успостављању поретка.

Контроверзе и ограничења

Под влашћу талибана од августа 2021. године, напуштање ислама (апостасија) и хуљење на веру (бласфемија) третирају се као капитални злочини кажњиви смрћу према строгој интерпретацији ханафијског шеријата. Иако су јавна погубљења за промену вере ретка, конвертити, посебно хришћани, живе у дубокој илегали суочени са претресима од врата до врата и линчом, док су казне за бласфемију врло видљиве; само у 2025. години забележени су случајеви јавног бичевања у Логару и смртна казна каменовањем за наставника у Пактики због критике верских пракси. Овакав правни систем потпуно је суспендовао заштиту мањина из устава из 2004. године, стварајући амбијент у којем шиити и други не-сунити живе под сталном претњом елиминације.

Положај жена је радикално погоршан кроз преко 70 едикта којима се намеће системска сегрегација, обавезно покривање лица и пратња мушког старатеља (махрам). Образовање за девојчице изнад основне школе забрањено је од септембра 2021, што до августа 2025. године погађа преко 2,2 милиона ученица и студенткиња, док је запошљавање жена скоро потпуно онемогућено, изузев у здравству и основном образовању. Ове мере, кодификоване законом о моралности из 2024. године, довеле су до пораста сиромаштва домаћинстава за 20% и дуплирања стопе депресије и самоубистава међу женама, што талибанске власти правдају очувањем „чистоте” у складу са пророчком традицијом.

Док међународне организације попут Уједињених нација и Amnesty International оштро критикују ове политике као кршење универзалних људских права и „репресивне алате”, талибанско вођство их брани као верну примену исламског традиционализма и деобандског реформизма. За талибане, божански закони који дају предност мушком старатељству и верској униформности имају супремацију над „увезеним” западним нормама које виде као културни империјализам. Овај фундаментални сукоб између секуларног индивидуализма и теолошког апсолутизма остаје нерешив, јер режим инсистира да се стабилност друштва може постићи само кроз ригорозно спровођење доктрине која не признаје спољне критеријуме легитимитета.