Религија у Албанији

Главни и највећи град: Тирана

Званични језик: албански

Признати мањински језици: грчки, арумунски, македонски

Етничке групе (2023): 97,7% Албанци, 1% Грци и 1,3% остали

Влада: унитарна парламентарна република

Становништво (попис 2023): 2.402.113 

Религија (попис 2023): сунитски муслимани 1.101.718 (45,86%), верници без деноминације 332.155 (13,83%), одбили да одговоре 244.331 (10,17%), католици 201.530 (8,39%), православци 173.645 (7,23%), непознато 134.451 (5,6%), бекташи 115.644 (4,81%), атеисти 85.311 (3,55%), евангелисти 9.658 (0,4%) и остали 3.670 (0,15%).

Верски пејзаж Албаније обликован је вековима османске исламизације, радикалним комунистичким државним атеизмом и посткомунистичком обновом која је резултирала изразито секуларним друштвом. Према попису из 2023. године, муслимани први пут у неколико векова чине мање од половине становништва (45,9% сунита и 4,8% бекташија), док хришћани чине око 16% (8,4% католика и 7,2% православаца), уз значајан број нерелигиозних грађана (око 17%) и оних који се нису изјаснили (преко 15%). Овај пад религиозности је директна последица режима Енвера Хоџе, који је 1967. године Албанију прогласио првом уставно атеистичком државом на свету, уништивши преко 2.000 верских објеката и прогонивши свештенство, што је створило генерације које веру доживљавају више као део културног идентитета него као свакодневну праксу. Данас Албанија ужива међународну репутацију због верске толеранције, подржане уставном неутралношћу и међурелигијским саветом, иако је стварна посвећеност верским обредима међу најнижима у свету, са свега 7% муслимана који редовно практикују молитву.

Историјски развој

Пре појаве хришћанства, територију данашње Албаније насељавала су илирска племена чија се религија заснивала на обожавању природних сила, сунца и змија као симбола обнове. Грчка колонизација од 7. века п. н. е. донела је олимпски пантеон у приобалне градове попут Аполоније, док је римско освајање 168. године п. н. е. интегрисало локална веровања у римски систем кроз синкретизам. Археолошки налази храмова Асклепија у Бутринту и Аполона у Драчу сведоче о богатом паганском животу који је опстао све до 4. века нове ере, када хришћанство постаје доминантно.

Хришћанство је на простор Илирика стигло већ у апостолско доба, а предање везује прве мисије за апостола Павла. До 4. века вера се учврстила упркос прогонима, изнедривши мученике попут светог Астија из Драча, а локални епископи су учествовали на Првом васељенском сабору 325. године. Након Великог раскола 1054. године, Албанија је постала поприште поделе сфера утицаја: север је гравитирао ка католичком Риму под утицајем Млечана и Нормана, док је југ остао везан за византијски Константинопољ и касније Охридску архиепископију, што је поставило трајне основе верске мапе региона.

Османско ширење крајем 14. века донело је ислам, али је наишло на жесток отпор под вођством Ђерђа Кастриотија Скендербега, који је деценијама бранио хришћански идентитет Албаније. Након коначног пада Кроје и Скадра 1478/79. године, започео је дуготрајан процес исламизације који је убрзан у 17. и 18. веку кроз прагматичне подстицаје попут ослобађања од пореза (џизје) и могућности напредовања у османској администрацији. Док је северни део Албаније делимично очувао католицизам захваљујући планинама, централни и јужни део су већински прешли на ислам, укључујући и специфичан суфијски бекташијски ред.

Албански народни препород (Rilindja) у 19. веку донео је јединствен концепт националног јединства изнад верских подела, сажетог у чувеном слогану Пашка Васе: „Вера Албанца је албанство”. Овај световни национализам омогућио је муслиманима, православцима и католицима да заједно прогласе независност 1912. године у Валони. Између два светска рата, краљ Зог I спровео је модерне реформе, укинуо вео за жене и изборио аутокефалност за Албанску православну цркву 1937. године, настојећи да изгради западноевропски модел државе.

Долазак комуниста на власт 1944. године означио је почетак најбруталнијег прогона религије у Европи. Енвер Хоџа је 1967. године декретом бр. 4337 званично прогласио Албанију првом атеистичком државом на свету, забранивши сваку верску праксу под претњом затвора или смрти. Сравњено је или пренамењено 2.169 верских објеката, укључујући 740 џамија и преко 700 цркава. До 1985. године погубљено је или затворено стотине свештеника и верских вођа, док је поседовање верских књига попут Библије или Курана третирано као велеиздаја, што је оставило дубоку празнину у духовном животу нације.

Верска обнова започела је падом режима крајем 1990. године, када су прве Божићне литургије и молитве након деценија забране означиле повратак слободе. Под вођством архиепископа Анастасиоса Јанулатоса православна заједница је изградила преко 150 нових цркава, док су муслимани и католици обновили своје хијерархије уз међународну помоћ. Повратак католичких редова, укључујући мисионарке мајке Терезе, и отварање Светског седишта бекташија у Тирани, симболизовали су духовни препород земље која је из пепела државног атеизма подигла модерне храмове и џамије.

Савремени албански модел верске толеранције почива на равнотежи између снажне секуларне традиције и обновљених верских институција. Према последњим подацима, Албанија данас функционише као друштво где се верски празници свих конфесија заједнички славе, а држава помаже верске заједнице кроз Међурелигијски савет. Иако је активна религиозност ниска као последица комунистичког наслеђа, припадност вери поново је постала легитимни део идентитета, што Албанију чини ретким примером хармоније у често подељеном балканском окружењу.

Демографски профил

Попис становништва из 2023. године забележио је 2.402.113 становника, што је пад од око 400.000 у односу на 2011. годину услед емиграције и ниског наталитета. Резултати указују на историјску промену: први пут је број особа које се изјашњавају као сунитски муслимани пао испод 50% (45,86% сунита и 4,81% бекташија), док хришћани чине око 16% (8,39% католика и 7,23% православца). Посебно је значајан пораст секуларизма, са 19,44% грађана који су се изјаснили као нерелигиозни и скоро 30% оних који уопште нису дали одговор или нису желели да се изјасне, што сведочи о дубоким последицама деценија државног атеизма и модерне урбанизације.

Регионална и етничка дистрибуција потврђује традиционалне обрасце: католици су доминантнији на северу (Скадар, Љеш), православци на југу, док су сунити већина у централним деловима. Грчка мањина на југу готово је искључиво православна, док македонска и српско/црногорска заједница такође доприносе хришћанском уделу у појединим регионима, који локално може премашити 20-30%. Ипак, Албанска православна црква оспорила је пописне податке као нереално ниске, тврдећи да методологија није адекватно обухватила све вернике услед миграција младих и страха од изјашњавања у одређеним срединама.

Упоређујући са подацима из 1923. године, када је муслимана било 68,5%, а православца 20,5%, евидентно је да је Албанија прошла кроз фазу радикалне трансформације од друштва дубоко везаног за верске институције ка друштву прагматичног секуларизма. Иако су верске заједнице након 1991. године обновиле своју инфраструктуру, активна побожност остаје ниска, а национално јединство и даље има приоритет над конфесионалним поделама. Синкретички обичаји, који мешају исламске и хришћанске елементе са народним веровањима, и даље су присутни у руралним пределима, чувајући дух верске хармоније упркос статистичком паду формалне припадности.

Исламске традиције

Сунитски ислам, који следи ханафијску правну школу, представља највећу верску заједницу у Албанији са 1.101.718 верника (45,86% становништва према попису из 2023. године), иако је ово први пут да не чини апсолутну већину. Муслиманска заједница Албаније (KMSH) управља са преко 500 џамија и промовише умерен приступ прилагођен националном идентитету, што потврђује податак да свега 44% верника редовно посећује верске објекте. Симбол обнове након комунистичког разарања је Централна џамија у Тирани, изграђена турским средствима, која одражава прагматичан спој традиционалног ханафизма и модерних државних оквира.

Бекташизам, специфичан суфијски ред са седиштем у Тирани, чини 4,8% становништва (115.644 верника) и представља хетеродоксни мост између ислама и локалних традиција. Овај ред се одликује синкретичким учењем које укључује поштовање Алије и дванаест имама, толеранцију према алкохолу и музици, те наглашавање унутрашње побожности изнад шеријатског закона. Кроз историју, бекташијске текије биле су центри албанског националног препорода, а данас ова заједница има статус независне вере под вођством дедебабе, са предлогом за стварање суверене енклаве у Тирани која би симболизовала верски мир.

Након 1991. године, Албанија се суочила са продором вехабизма и салафизма кроз стране НВО из Залива, што је довело до изградње преко 200 џамија ван контроле званичне заједнице. Иако је око 150 држављана Албаније отишло на ратишта у Сирији и Ираку између 2012. и 2016. године, држава је одлучно реаговала законима против тероризма и дерадикализацијом повратника. Данас KMSH и албанске власти успешно сарађују на сузбијању страних екстремних утицаја, чувајући традиционални модел толерантног ислама који је дубоко интегрисан у секуларне вредности албанског друштва.

Хришћанске деноминације

Римокатолицизам у Албанији дубоко је укорењен на северу земље, посебно међу Гегама, са Скадром као историјским и духовним центром који је очувао верност Риму и након Великог раскола. Према попису из 2023. године, у земљи живи 201.530 католика (8,38%), што је пад у односу на 10% из 2011. године, иако црквени извори наводе знатно веће бројке од око 478.000 верника. Након бруталног комунистичког периода, током којег је уништено 327 католичких цркава а бројно свештенство погубљено, заједница је обновљена кроз четири бискупије и бројне пасторалне центре. Посебан понос албанских католика је наслеђе мајке Терезе, чија фигура симболизује допринос ове заједнице глобалном хуманитаризму и плуралистичком складу савремене Албаније.

Православље, присутно још од 1. века, историјски је доминирало југом и централним деловима Албаније под византијским утицајем. Аутокефална православна црква Албаније проглашена је 1922. године ради увођења богослужења на албанском језику, а пуну независност од Цариграда добила је 1937. године. Иако је током режима Енвера Хоџе црква била потпуно десеткована — са свих осам епископа и преко 2.000 свештеника погубљених или затворених — обнова је започела 1991. године под вођством архиепископа Анастасиоса Јанулатоса. Данас православци чине 7,22% становништва (око 142.000 људи) према званичним подацима, мада црквене процене, засноване на крштеницама, сугеришу да је тај број знатно већи, између 20% и 25%.

Протестантизам се појавио крајем 19. века кроз рад Герасима Киријаса и повезан је са албанским националним буђењем и првим преводима Библије на албански језик. Након што је комунизам преживело мање од 20 верника, евангелистички покрет је доживео брз успон после 1991. године, формирајући Евангелистички савез Албаније (VUSH) који данас координира рад преко 200 цркава. Са око 9.658 верника (0,4%), ова заједница је мала али врло активна у урбаним срединама, фокусирана на социјални рад и образовање. Остале мањинске групе, попут Јеховиних сведока и адвентиста седмог дана, одржавају маргинално присуство, поштујући општи друштвени модел верске хармоније који Албанију дефинише као секуларну земљу са дубоким међуконфесионалним поштовањем.

Мањинске вере

Јеврејска заједница у Албанији има корене који сежу до антике, што потврђују остаци синагоге из 5. века у Саранди, али је светску препознатљивост стекла захваљујући Другом светском рату. Албанија је била једина окупирана земља у Европи у којој се број Јевреја повећао током рата (са 200 на преко 2.000), јер су локалне муслиманске и хришћанске породице, водећи се кодексом бесе, пружиле уточиште избеглицама, због чега ниједан Јевреј није био депортован. Данас је ова заједница сведена на свега 40 до 50 појединаца у Тирани, након масовног исељавања у Израел током деведесетих година прошлог века, али и даље представља важан симбол међурелигијског склада.

Бахаи вера се у Албанији појавила крајем двадесетих година прошлог века, али је, као и остале религије, била забрањена током комунизма, да би деведесетих година доживела кратак успон са око 3.000 чланова. Данас је то маргинална група фокусирана на друштвени развој и дијалог, док остале неаврамске религије, попут будизма или хиндуизма, немају организовано присуство нити значајан број следбеника. Албанска верска мапа остаје доминантно монотеистичка и секуларна, где мање верске групе чине мање од 1% популације, што је директна последица историјског наслеђа државног атеизма и фокуса на традиционалне верске блокове.

Нерелигиозност и секуларизам

Према подацима пописа из 2023. године, 3,5% становништва Албаније изјашњава се као атеисти, док додатних 13,8% себе описује као вернике који не припадају ниједној конфесији. Међутим, независна истраживања, попут студије Фондације „Конрад Аденауер“ из 2024. године, указују на већи проценат неверника (око 7,2%) и значајан део популације (33,8%) који верује у Бога без привржености институцијама. Овај изражени секуларизам, посебно међу млађима од 40 година, директна је последица наслеђа Енвера Хоџе и проглашења Албаније првом атеистичком државом на свету 1967. године. Неслагања између званичних пописних и анкетних података често проистичу из друштвеног притиска да се грађани номинално изјасне као припадници традиционалних вера, иако је њихова стварна доктринарна посвећеност минимална.

Културни утицај државног атеизма оставио је дубоке трагове у виду трајног губитка преко 2.100 верских објеката и деценија цензуре која је уметност и књижевност подредила социјалистичком реализму. Уништавање верских рукописа и забрана фолклора са духовним мотивима прекинули су генерацијски пренос традиције, што је након 1991. године резултирало друштвом у којем се вера доживљава више као етнички маркер него као жива пракса. Ипак, овај присилни секуларизам допринео је и специфичној албанској толеранцији и учесталости мешовитих бракова, јер религија током комунизма није служила као основ друштвених подела. Данас се албанско друштво опоравља од ове идеолошке унификације, балансирајући између повратка традицији и наслеђене скептичности према метафизичким питањима.

Религијска пракса и друштвена улога

Верска пракса у Албанији одликује се ниском стопом редовног богослужења, што је директна последица деценија комунистичке забране која је прекинула континуитет традиције. Према студији из 2025. године, свега 21,7% грађана посећује верске објекте барем једном месечно, док се дневна побожност јавља у занемарљивом проценту. Обреди су махом сведени на обележавање великих празника попут Бајрама, Васкрса и Божића, који се доживљавају као породични и културни догађаји. Посебно се издвајају специфични ритуали попут десетодневног бекташијског поста за Ашуру и масовног ходочашћа на планину Томор у августу, као и традиционални обичаји везани за смрт, попут мушког нарицања (gjama) на северу, који често спајају исламске или хришћанске елементе са древним илирским супстратима.

Међурелигијски односи у Албанији важе за модел хармоније на Балкану, заснован на дубоко укорењеном националном јединству које надилази доктринарне разлике. Међуконфесионални бракови су уобичајени и друштвено прихваћени, док се Међурелигијски савет Албаније, основан 2007. године, активно залаже за дијалог између сунита, бекташија, католика, православаца и евангелиста. Државна неутралност и уставна гаранција верских слобода спречили су избијање секташких сукоба чак и током бурних деведесетих година, чиме је Албанија сачувала статус друштва у којем се национални идентитет примарно дефинише кроз припадност албанском народу, а не кроз верску институцију.

Држава и религија

Устав Републике Албаније из 1998. године дефинише државу као секуларну и неутралну, без званичне религије, чиме се јасно раздваја државна власт од верских институција. Чланови 10 и 24 гарантују потпуну слободу савести, вероисповести и јавног практиковања обреда, истовремено забрањујући било какав облик присиле или државног фаворизовања одређене доктрине. Иако је до 2023. године регистровано преко 240 верских заједница, само четири традиционалне групе — сунити, бекташије, православци и католици — имају потписане билатералне споразуме са државом, на основу којих добијају годишњу финансијску помоћ, која је у 2022. години износила укупно око 1,2 милиона евра.

Главни изазови у спровођењу ових политика укључују спору реституцију имовине конфисковане током комунизма, при чему стотине захтева остају нерешене због корупције у катастрима и правних преклапања, што посебно погађа католичку и православну заједницу. Државни комитет за култове пажљиво прати стране верске утицаје, нарочито из земаља Залива и Турске, како би спречио ширење екстремизма и очувао традиционалну албанску умереност, што је довело до пооштрене провере страних имама након ИСИС-ових активности 2014. године. Иако су инциденти верски мотивисане дискриминације ретки, мање заједнице попут евангелиста и даље се суочавају са административним препрекама у добијању дозвола за градњу и недостатком државне финансијске подршке, упркос томе што чине око 0,4% становништва.

Контроверзе и дебате

Након колапса комунизма 1991. године, Албанија је постала поприште интензивних страних верских утицаја, при чему су земље Залива, пре свега Саудијска Арабија, финансирале преко 200 пројеката изградње џамија промовишући вехабизам, што је изазвало отпор локалних лидера привржених умереном ханафизму. Истовремено, западне евангелистичке мисије основале су преко 200 заједница, док је Турска преко Дијанета понудила алтернативни модел „турско-исламске” синтезе, симболизован кроз изградњу Велике џамије у Тирани. Иако је ова помоћ била кључна за обнову након потпуног уништења 2.194 верска објекта током диктатуре, изазвала је дебате о „увозу” екстремизма и угрожавању аутохтоне албанске толеранције, при чему је држава морала да појача мониторинг како би заштитила свој секуларни склад.

Безбедносни изазови материјализовали су се кроз радикализацију мањег дела становништва, па је око 100–150 држављана Албаније отишло на ратишта Сирије и Ирака (2012–2014) под утицајем вехабистичких мрежа. Албанске власти су проактивно одговориле усвајањем националних стратегија за борбу против насилног екстремизма, сузбијањем финансирања из незваничних извора и репатријацијом породица из кампова попут Ал-Хола ради дерадикализације. Иако већих терористичких напада на тлу Албаније није било, захваљујући успешној сарадњи са САД и ЕУ, држава остаје на опрезу због онлајн радикализације младих и деловања повратника, истовремено промовишући традиционални суфијско-ханафијски ислам као најбољу брану од тероризма.

Подаци пописа из 2023. године изазвали су оштре протесте верских вођа, посебно Албанске православне цркве, која је бројку од 7,2% православаца назвала неприхватљивом, тврдећи да крштенице и парохијски записи указују на удео већи од 24%. Верске заједнице истичу да пописивачи често нису ни постављали питање о вери или су збуњивали испитанике категоријама попут „верник без деноминације”, што је уз високу стопу неизјашњених (око 20%) довело до потцењивања стварног броја верника. Ови спорови нису само статистички, већ директно утичу на државно финансирање, реституцију имовине и политички утицај конфесија, док критичари указују да пописна методологија фаворизује муслиманску већину и секуларизам, игноришући номиналну припадност која је у Албанији дубоко укорењена у културном идентитету.