ШТА ЧИТАТИ? Аристотел у теологији Аквинског

Aristotle in Aquinas's Theology, Edited by: Gilles Emery and Matthew Levering, 336 Pages, Hardcover, Published By: Oxford University Press, Published: December 2015

Ревизија Томе Аквинског: Аристотел у служби свете науке

Књига „Аристотел у теологији Аквинског”, коју су приредили Жил Емери и Метју Леверинг, представља значајан искорак у савременом тумачењу дела великог доминиканског учитеља, напуштајући застареле представе о Томи као филозофу који гради рационалистичку катедралу на темељима чистог разума. Десет есеја садржаних у овом зборнику аргументовано показују да Аквински никада не користи Аристотела као коначни ауторитет у питањима вере; за њега су темељ увек Библија, светоотачко предање и литургија. Међутим, „Филозоф” се појављује као кључна концептуална подршка у тренуцима када Тома настоји да појасни и организује најдубље доктрине хришћанства, попут Свете Тројице, милости или светих тајни. Уместо да правдају присуство паганског мислиоца у хришћанској теологији, аутори кроз прецизну анализу извора и пребројавање цитата демистификују његову улогу, доказујући да је Аристотел у Томином систему потпуно подређен „светој науци” (sacra doctrina), функционишући као алат за интелектуално уобличавање откривене истине, а не као њен извор.

Тематска структура и синтеза теорије и праксе

Пратећи тематски редослед „Суме теологије” (Summa Theologiae), овај зборник пружа целовиту слику Томине теолошке архитектуре, истовремено исправаљајући модерну преокупираност искључиво његових „Пет путева” доказивања постојања Бога. Аутори попут Емерија и Бонина анализирају примену аристотеловских категорија у доктрини о Тројици и ангелологији, док поглавља о врлинама, правди и милости нуде дубоку експозицију која надилази чисту техничку анализу и постаје неопходна литература за сваког истраживача схоластике. Посебно је значајан допринос Метјуа Леверинга који истражује како Аквински користи Аристотела за тумачење Мојсијевог закона, чиме се Тома реафирмише као врхунски библијски егзегета који користи филозофске оквире како би расветлио смисао Писма. Кроз овакве анализе, књига успешно разбија модерне дихотомије између душе и тела, милости и природе, те теорије и праксе, показујући да је управо Тома Аквински кључни ресурс за превазилажење ових вештачких опозиција у савременој теологији.

Суштина Томине методе: Sub Ratione Dei

Закључак који произилази из целокупног дела може се сажети у три речи: sub ratione dei („из божанске перспективе”). Сваки аристотеловски појам који Аквински преузима бива преобликован и стављен у функцију разумевања тријединог Бога Библије, а не апстрактног „Бога филозофа”. Овај обрт у интерпретацији дефинитивно одбацује слику Томе као претече просветитељског рационализма и враћа нам лик теолога и духовног учитеља средњовековне цркве чија је мудрост дубоко укорењена у вери. Књига такође истиче екуменски значај ове теме, подсећајући на протестантске схоластике који су користили Аристотела за систематизацију реформаторске теологије, као и на утицај аристотелизма на хришћански Исток. На крају, ово дело није само академски приручник већ и важан допринос савременој конструктивној теологији, позивајући хришћанске мислиоце свих деноминација да у Томином споју вере и разума пронађу лек за фрагментацију модерне мисли.