Религија у Алжиру

Главни и највећи град: Алжир

Званични језици: арапски и берберски

Национални говор: алжирски арапски

Етничке групе: Арапи 75,17% (алжирски 73,81% и остале арабофоне групе 1,36%), Бербери 24,43% (Кабили 14,27%, Шавија 5,28%, Тамазигт 4,18% и остали Бербери 0,7%) и остали 0,4%

Влада: унитарна полупредседничка република

Становништво (процена за 2025): 47.400.000

Религија у Алжиру је готово у потпуности дефинисана сунитским исламом маликијске правне школе, који исповеда око 99% становништва и који је према Уставу проглашен државном религијом, док хришћани, Јевреји и мањинске групе попут ибадија чине мање од 1% популације и суочавају се са строгим законским ограничењима. Држава интегрише исламске принципе у свој правни систем, нарочито кроз породичне законе засноване на шеријату, док номинална уставна гаранција слободе савести бива потиснута криминализацијом прозелитизма и апостасије, као и ригорозним законима против богохуљења који штите исламски хегемонизам. Верски живот карактерише снажно поштовање рамазанског поста и утицај суфијских братстава, али и присуство салафизма, због чега Министарство за верска питања врши појачан надзор како би сузбило екстремизам и очувало стабилност након историјских сукоба са исламистичким побуњеницима. Иако у градовима попут Алжира постоје историјске хришћанске цркве, прелазак са ислама на другу веру и даље носи ризик од друштвеног изопштавања и правног прогона, што потврђује да је исламски идентитет остао примарни стуб алжирског друштва изграђен кроз векове освајања и борбе за независност.

Историјски развој

Верска историја Алжира започиње анимистичким и политеистичким традицијама староседелачких Бербера, чији су обреди везани за природне духове, обожавање предака и небеска тела документовани кроз археолошке остатке и фасцинантну стенску уметност Тасили н'Аџера са преко 15.000 гравура. Долазак Феничана и касније Римљана увео је семитска и античка божанства попут Бал Хамона, Танит и Јупитера, стварајући хибридне облике обожавања кроз процес "interpretatio romana", док су се прве јеврејске и хришћанске заједнице појавиле до 2. века нове ере. Овај рани плурализам опстао је под римском влашћу упркос доминантном паганском синкретизму, постављајући темеље за касније верске трансформације региона.

Исламска освајања у 7. веку, предвођена војсковођама попут Укбе ибн Нафија, суочила су се са снажним отпором берберских вођа као што су Кусаила и пророчица ал-Кахина, али је под Абасидима и каснијим династијама дошло до масовне исламизације становништва вођене економским и политичким мотивима. Током средњег века учврстио се сунитски ислам маликијске школе, док су мањинске групе попут ибадија пронашле уточиште у изолованим утврђеним градовима долине М'заб након пада Рустамидског имамата. У османском периоду (1516–1830), Алжир је функционисао као полуаутономна провинција где су суфијски редови постали кључни део друштвеног ткива, а верске институције су се интегрисале у државну структуру кроз систем вакуфских задужбина финансираних из медитеранске трговине.

Француска колонизација започета 1830. године увела је секуларне и хришћанске елементе, али је снажан културни отпор ограничио успех мисионара, подстичући истовремено појаву реформистичког салафизма под вођством Абделхамида ибн Бадиса и његовог Удружења улема. Колонијалне политике које су фаворизовале француско право и ограничавале традиционалне обичаје само су ојачале исламски идентитет као примарни вид националног отпора. Иако су европски досељеници и јеврејска заједница, натурализована Кремијеовим декретом 1870. године, унели верски плурализам, више од 98% домородачког становништва остало је привржено исламу упркос покушајима асимилације.

Током рата за независност, ФЛН је користио исламску реторику за мобилизацију, али је након 1962. године превагнуо модел арапског социјализма који је религију инструментализовао за постизање националне кохезије под строгом контролом државе. Постколонијални период обележили су масовни егзодус Јевреја након закона о држављанству из 1963. и каснија економска криза која је осамдесетих довела до успона Исламског фронта спаса (ФИС) и бруталног грађанског рата са 150.000-200.000 жртава. Овај трагични сукоб деведесетих година прошлог века дефинисао је савремени Алжир, оголивши трајне тензије између секуларног ауторитаризма и тежњи радикалнијих исламистичких покрета за успостављањем теократске државе.

Правни и уставни оквир

Устав Алжира из 2020. године потврђује ислам као државну религију и темељ националног идентитета, захтевајући да све државне акције буду у складу са исламским вредностима маликијске школе. Иако члан 51 номинално гарантује слободу савести, она је ограничена строгим поштовањем исламског морала и тековина независности, чиме се ствара законски оквир који фаворизује сунитску већину. Овакво уређење омогућава држави да кроз регулаторне баријере маргинализује мањинске групе попут протестаната, шиита и ахмедија, користећи заштиту верске кохезије као механизам одбране од секуларизма и екстремизма.

Законска регулатива је додатно пооштрена Уредбом 06-03 и Кривичним законом, који строго контролишу немуслиманске верске активности и предвиђају казне затвора од две до пет година за прозелитизам или вређање исламских догми. Специфичан историјски притисак илуструје Закон о држављанству из 1963. године, који је право на националност ограничио на особе муслиманског порекла, што је директно довело до егзодуса готово целе јеврејске популације од 140.000 људи. Данас се прекршаји попут конверзије или критике религије на друштвеним мрежама често третирају као богохуљење, што резултира дугогодишњим затворским казнама и социјалним прогоном верника који напусте државно прописане норме.

Државна контрола се спроводи кроз Министарство верских питања које именује и надзире имаме, контролише садржај проповеди и затвара нерегистроване објекте, док је образовни систем заснован на деветогодишњој обавезној исламској настави. Селективна примена закона највидљивија је у случају протестантских цркава, од којих је 42 затворено од 2017. године, остављајући само три функционална објекта крајем 2023. године под административним изговорима. Овај бирократски систем осигурава да сунитски ислам остане доминантан и заштићен, док се сви остали облици верског изражавања суочавају са појачаним безбедносним надзором и законским препрекама.

Ислам у алжирском друштву

Преко 99 процената муслиманског становништва Алжира припада сунитском исламу и следи маликијску правну школу, која се учврстила у Магребу још у 8. веку кроз центре попут Каируана, потискујући тадашње хетеродоксне утицаје. Иако је током османске владавине ханафијска јуриспруденција била присутна међу елитом, она никада није истиснула маликијско језгро које и данас дефинише породично право и наслеђивање. Поред већине, значајну историјску улогу играли су суфијски редови попут рахманије, док малу изузетак чини ибадијска заједница у долини М'заб, која следи засебну хариџитску традицију и повремено се суочава са тензијама са сунитским суседима око земљишних и културних питања.

Држава остварује свеобухватну контролу над верским животом преко Министарства верских питања, које именује и обучава око 24.000 имама у 16.000 џамија, обезбеђујући да проповеди буду у складу са државном ортодоксијом и националном безбедношћу. Сваки вид нелиценцираног проповедања је кажњив затвором, а Министарство често доставља стандардизоване теме за хутбе петком како би спречило ширење радикалнијих идеологија попут салафизма. Такође, држава централизовано управља верским задужбинама (вакуфима) и зекатом, интегришући ове исламске фискалне механизме у социјалне услуге и буџет, чиме се ограничава финансијска независност верских актера и спречава стварање паралелних центара моћи.

Политички ислам је доживео свој врхунац крајем осамдесетих година са успоном Исламског фронта спаса (ФИС), чија је изборна победа 1991. године анулирана војном интервенцијом, што је изазвало крвави десетогодишњи грађански рат са око 150.000-200.000 жртава. Сукоб је окончан војним притиском и амнестијама, након чега су умерене исламистичке партије кооптиране у владајуће коалиције како би се маргинализовали тврдокорни елементи. Међутим, протести „Хирак” из 2019. године показали су да млађе генерације Алжираца све више одбацују овакво инструментализовано коришћење религије, тежећи суштинским системским реформама и изражавајући секуларније склоности насупрот политичком исламу који виде као део корумпираног режима.

Верске мањине

Хришћанска заједница у Алжиру броји између 20.000 и 300.000 верника, што чини мање од 1% становништва, а већину чине протестанти, нарочито међу Берберима у региону Кабилије. Државне власти су од 2017. године затвориле више од 40 протестантских цркава под изговором кршења грађевинских прописа, што је већину верника приморало на молитву у приватним кућама. Због оптужби за прозелитизам и богохуљење, Алжир је 2024. године заузео 19. место на листи земаља са екстремним прогоном хришћана, иако дигитални активизам и неформалне мреже и даље доприносе ширењу ове вере.

Јеврејска заједница, која је пре независности бројала 140.000 људи, данас је сведена на мање од 200 појединаца, углавном старијих становника Алжира, након масовног егзодуса и Закона о држављанству из 1963. који им је одузео статус. Иако не постоје функционалне синагоге, држава претходне објекте попут Велике синагоге у Алжиру чува као културно наслеђе. Заједница опстаје у стању прећутне толеранције, али без јавног идентификовања због историјских антисемитских осећања везаних за арапско-израелске сукобе, што доводи до потпуне деградације организованог верског живота.

Ибадијски муслимани, којих има између 150.000 и 360.000, вековима чувају свој идентитет у долини М’заб, где су изградили утврђена насеља како би сачували доктрину која наглашава етичку владавину и заједнички консензус. Секташке тензије су кулминирале бруталним сукобима са сунитским маликијима између 2013. и 2015. године у Гардаји, што је резултирало десетинама смрти и великим разарањима. Мање групе попут шиита и око 2.000 ахмедија суочавају се са системском маргинализацијом и хапшењима због „неовлашћеног богослужења”, јер их режим види као претњу доктринарној хомогености и националном јединству.

Бахаи заједница је од 1969. године званично забрањена и приморана на тајно деловање, док се неколико стотина њених чланова суочава са сталним надзором и запленом имовине. Истовремено, расте број атеиста и агностика међу младима, где истраживања показују да се до 24% испитаника узраста од 18 до 29 година изјашњава као „нерелигиозно”. Међутим, због казнених одредби које вређање верских осећања изједначавају са апостасијом, ове групе остају потпуно илегалне, користећи друштвене мреже за тајно повезивање и размену секуларних идеја у контексту доминантног исламског оквира државе.

Верске слободе и контроверзе

Алжирска влада доследно спроводи Уредбу 06-03 из 2006. године, која захтева претходно одобрење за немуслиманска богослужења, али комисија задужена за то често одбија захтеве, остављајући већину заједница без легалног статуса. Током 2023. године није одобрена ниједна нова пријава протестантских група, док члан 144 Кривичног закона омогућава затворске казне до пет година и милионске новчане казне за богохуљење или увреду исламских светиња на друштвеним мрежама. Овај институционални приоритет исламске ортодоксије потврђен је и у извештају Стејт департмента САД, који бележи систематично ускраћивање права на јавно богослужење непризнатим групама и задржавање Алжира на листи земаља под посебним надзором због тешких кршења верских слобода.

Конвертити са ислама на хришћанство суочавају се са суровим друштвеним последицама, укључујући породично изопштавање, вербално злостављање и физичке претње, док власти ретко интервенишу у оваквим случајевима „приватног” насиља. Поред друштвеног притиска, преобраћеници ризикују и петогодишње затворске казне због прозелитизма, што је илустровано случајевима попут Фудила Бахлула, док су масовна затварања цркава оставила вернике без заједничке подршке. Историјска траума из деведесетих, када су исламистичке групе убијале „верске девијанте”, и савремени примери попут трогодишњег затварања амазишког лидера Сулејмана Бухафса због богохуљења (ослобођен 1. септембра 2024), указују на трајан модел кажњавања мањинских вођа и изостанак заштите од судског прогона.

Међународна комисија САД за верске слободе (USCIRF) и организације попут „Christian Solidarity Worldwide” оштро критикују Алжир због кршења Међународног пакта о грађанским и политичким правима, наглашавајући да је до маја 2024. године остала функционална само једна евангелистичка црква. Алжирски званичници одбацују ове оптужбе као политички мотивисано мешање, тврдећи да су мере против нерегистрованих група неопходне ради спречавања страног прозелитизма и очувања стабилности након грађанског рата. Иако влада инсистира да ове политике штите националну кохезију и уставни статус ислама, критичари упозоравају да оне систематски маргинализују верске мањине, претварајући административне препреке у алат за сузбијање сваког верског неконформизма.

Религиозност и друштвени утицај

Истраживања потврђују да преко 99% становништва Алжира номинално припада сунитском исламу, што ову религију чини апсолутним културним стандардом. Подаци „Арапског барометра” указују на занимљиве флуктуације у личне побожности: док је број „нерелигиозних” младих достигао врхунац 2019. године (око 24%), каснији таласи бележе повратак ритуалној пракси. Иако већина подржава шеријат као морални водич, само 16% грађана жели да верске вође имају значајан политички утицај, што указује на јасан јаз између верског идентитета и тежње ка теократији. Ова слаба жеља за доминацијом улеме често је последица корупционашких скандала везаних за кооптиране исламистичке партије и државне имаме.

Ислам је уставно утемељен као државна религија, што режиму служи за легитимизацију власти кроз промоцију „умереног” државног ислама, док су суштинске друштвене норме и даље под снажним утицајем Породичног закона из 1984. године. Овај законик, заснован на шеријату, прописује обавезно одобрење мушког старатеља за брак и додељује ћеркама само половину наследног дела синова, чиме се системски ограничава економска независност жена. Иако заједнички ритуали попут прославе Мевлида јачају социјалне везе, државни монопол над 15.000 џамија и 15 милиона редовних посетилаца често гуши аутономно изражавање вере, претварајући верске институције у алат за одржавање хијерархије и сузбијање политичких диседената.

Савремени трендови откривају растућу поларизацију услед урбанизације и економских притисака, при чему незапосленост младих од преко 30% доприноси скептицизму према традиционалним верским објашњењима животних недаћа. Док се хришћански конвертити и секуларни активисти све више ослањају на друштвене мреже ради дискретног повезивања, држава користи борбу против екстремизма и остатака Ал-Каиде (АКИМ) као оправдање за строги надзор сваке неконформистичке активности. Пад интересовања за традиционалне обавезе попут хаџа, који је 2025. године забележио рекордно ниску посећеност због високих трошкова, додатно сугерише да материјални приоритети у градовима полако потискују ритуалну интензивност у корист грађанског идентитета.