Порекло Септуагинте и њен утицај
Настанак грчког превода хебрејских списа, познатог као Септуагинта („Седамдесет“), био је неопходан развој због све веће хеленизације јеврејске заједнице у Египту, посебно у Александрији, почевши од 3. века пре н. е. Септуагинта (скраћено LXX) је добила латинско име по легенди о 72 учењака који су превели Петокњижје за 72 дана, наводно на иницијативу Птоломеја II Филаделфа. Овај пројекат је био револуционаран јер је то био први превод једног опсежног источног верског текста на грчки. Упркос легендарном пореклу (најпотпуније описаном у Аристејевом писму), потребе александријске јеврејске заједнице за литургијом и образовањем биле су стварни покретач. Септуагинта је имала огроман утицај, обликујући јединствену јеврејско-хеленистичку културу и касније служећи као моћно средство за ширење раног хришћанства широм грчког говорног подручја.
Језик и текстуална неуједначеност
Језик Септуагинте је углавном Коине (обичан, хеленистички грчки), што је чини значајним спомеником тог дијалекта. Међутим, грчки текст је прожет бројним хебраизмима (хебрејским речничким и синтаксичким утицајима), а преводиоци су понекад уносили и арамејска значења или палестинске егзегетске традиције. Неконзистентан стил превода последица је вишеструких преводилаца и постепеног процеса који је трајао неколико стотина година, посебно за Књиге пророка и Списе (Кетувим), које су вероватно рађене приватно. Важно је истаћи да се Септуагинта која је до нас дошла често разликује од Масоретског хебрејског текста (МТ).
Текстуална проблематика и хришћанско усвајање
Ширење хришћанства увело је два велика проблема у проучавање Септуагинте. Прво, Црква је усвојила формат кодекса („књиге листова“) за своје Свето писмо (уместо јеврејске праксе коришћења свитака), што је отежало састављање јединствених копија из различитих, често хетерогених свитака. Друго и важније, каснији преписивачи и уредници су ревидирали грчки превод. Ове ревизије су биле мотивисане потребом за побољшањем лоше израђених рукописа, унапређењем књижевног квалитета, или – најчешће – потребом да се превод усклади са савременим, стандардизованим хебрејским текстом који је циркулисао у то време. Ово је довело до умножавања различитих текстуалних традиција Септуагинте.
Јеврејске ревизије 2. века н. е.
Док је Септуагинта постала Библија Цркве, гркофони Јевреји су је одбацили због њених одступања од прихваћеног хебрејског текста и страха од уношења христолошких промена. Рабинска литература чак тврди да је превођење Торе на грчки био „погубан за Израиљ као дан у којем је начињено Златно теле“. Овај раскол довео је до низа јеврејских ревизија у 2. веку н. е. у покушају да се грчки текст приближи стандардизованом хебрејском. Акила (јеврејски прозелит): Извршио је екстремно дослован, механички превод који је користио фиксне грчке еквиваленте, са циљем да подвуче ауторитет хебрејског консонантског текста. Његов рад је заменио Септуагинту у синагогама. Теодотион: Такође веома дослован, његов грчки је био читљивији, а његов превод Књиге пророка Данила усвојен је у Септуагинти. Симах: Имао је супериоран стил грчког језика и показивао је тенденцију да ублажи антропоморфизме.
Хришћански кодекси и Оригенова Хексапла
Прекретница у производњи грчких Библија догодила се у 4. веку н. е. након преласка Константина на хришћанство. Царева наредба за 50 пергаментних Библија стимулисала је стварање великих кодекса познатих као мајускули или унцијали (великим словима). Три најважнија кодекса која су до данас сачувана су: Кодекс Синаитикус (S или א), Кодекс Александринус (A) и Кодекс Ватиканус (B), који представља најстарију и најбољу постојећу копију грчке Библије. Кулминација ревизије у корист хришћана био је рад Оригена (око 185–257), који је створио Хексаплу („шестоструку“), масивно дело у шест паралелних колона. Оригенов циљ био је да усклади Септуагинту са тадашњим стандардизованим хебрејским текстом (Масоретским), чиме је хебрејски текст ставио изнад Септуагинте као ауторитета.
0 Коментари