Композитна природа библијске књижевности и критичке методе
Одавно је препозната композитна природа библијске књижевности, посебно Петокњижја (Торе), што је видљиво у текстовним неусаглашеностима, дублетима (понављањима прича) и прекидима континуитета. Модерна библијска критика, коју су започели Барух Спиноза и Жан Аструк, примењује аналитичке критеријуме као што су доследна варијација у стилу, фразеологији и теолошком становишту да би издвојила конститутивне књижевне нити. Овај приступ је кулминирао у 19. веку радом Јулијуса Велхаузена, који је систематизовао претходна истраживања и популаризовао Документарну хипотезу.
Документарна хипотеза и четири извора (ЈЕДП)
Документарна хипотеза је идентификовала четири примарне збирке традиција (извора) у Петокњижју, обележених као: Ј (Јахвист) – Користи божанско име ЈХВХ (Јахве). Датира се у 10. век (Период уједињеног царства, Јудеја), Е (Елохист) – Користи Елохим за Бога. Датира се у 9–8. век (Северни Израел), Д (Девтерономист) – Фокус је на Поновљеном закону. Сматран производом Јосијине реформе 622. п. н. е, П (Свештенички извор) – Компилиран током Вавилонског изгнанства (587–560. п. н. е.). Хипотеза је претпостављала да је цело Петокњижје достигло свој коначни облик пре Јездриног путовања у Јерусалим 458. п. н. е., при чему је Ј првобитно чинио оквир континуиране нарације.
Модификације и нови критички приступ
Од свог систематичног представљања у 19. веку, Документарна хипотеза је знатно модификована. Главни извори су подвргнути даљој дисекцијама, а датирање и хронолошки редослед докумената су озбиљно доведени у питање. Постало је јасно да треба правити разлику између старости самих традиција (које могу бити врло древне) и времена њиховог састављања и финалне редакције. Признато је да се књижевне нити испреплићу, чинећи идентификацију изворних докумената мање сигурном. Стога је све више цењен креативни рад редактора, што је довело до развоја нове дисциплине познате као „редакцијска критика“.
Критика традиције и усмена преисторија
Школа „критике традиције“ почела је да посвећује пажњу процесу очувања и преношења традиција, истичући да је велики део писаног материјала вероватно имао усмену предисторију. Сматра се да су се традиције рецитовале у културном контексту на локалним и регионалним светилиштима (као што су Ветиљ, Силом и Јерусалим). Серија главних тема – попут божанских обећања патријарсима, Изласка, Синајског завета и лутања пустињом – давала је јавни израз на сакралним приликама. Ове јединице традиције постале су језгро израелске религије, које су затим записиване, састављане и служиле као градивни блокови сложених наратива у континуираној форми.
Теолошка тумачења наспрам објективне историје
На крају, признато је да свака анализа која игнорише примарну природу и функцију материјала мора бити непотпуна. Формирање списа није било мотивисано литерарним или естетским разматрањима, нити жељом за писањем објективне историје. Уместо тога, библијска литература је суштински религиозна, а њене сврхе су теолошко тумачење и дидактичка функција. Ова чињеница намеће значајно ограничење на једноставну примену прихваћене књижевно-критичке методе на библијске текстове, наглашавајући да се списи морају разумети пре свега у њиховом верском и поучном контексту.
0 Коментари