Библијска књижевност. Јеврејски списи (Арамејски преводи)

Арамеизација јеврејског народа и порекло таргума

Процес арамеизације јеврејског народа почео је током асирских и нововавилонских царстава (9. до 6. века пре н. е.) и убрзао се уништењем Јудеје 587. године пре н. е. и Вавилонским изгнанством. Арамејски језик је постао језик дипломатије, међународне трговине, а на крају и народни језик већине Јевреја, посебно током Персијског царства. Иако је хебрејски задржао своје место као књижевни језик, до краја 1. века н. е., центар јеврејског живота прешао је из Јудеје, где је хебрејски још увек био у употреби, у Галилеју, где је доминирао арамејски. Ова свеопшта арамеизација палестинских и источних заједница неизбежно је довела до развоја арамејских превода хебрејских списа, познатих као Таргуми.

Таргуми: од усменог глосовања до писаног превода

Рабински извори приписују настанак Таргума времену Јездре и Немије (5. век пре н. е.), што вероватно чува историјско језгро које се односи на јавна литургијска читања. Процес је почео глосовањем тешких хебрејских речи на арамејском. Касније се развила институција метургемана, званичног преводиоца који је стајао поред читача хебрејског текста и усмено преводио. Првобитно је инсистирано на усменом преводу како би се осигурао ексклузивни ауторитет оригиналног хебрејског текста. Међутим, због готово потпуног повлачења хебрејског као говорног језика, писани Таргуми су постали витално средство масовног образовања. Примери писаних Таргума из периода Другог Храма пронађени су у Свицима са Мртвог Мора, попут Апокрифа Постања и Таргума за Књигу о Јову. Чињеница да Исус на крсту цитира Псалам 22:1 на арамејском (Ели, Ели, лама савахтани) такође сведочи о укорењености ове традиције.

Таргум Онкелос: званични превод Петокњижја

Таргум Онкелос постао је званични и универзално прихваћени Таргум за Тору (Петокњижје). Иако се ауторство традиционално приписује Онкелосу прозелиту, вероватно је дошло до конфузије са Аквилом, аутором грчког превода. Лингвистички докази и рабинске традиције (утицај школе рабина Акиве) указују на то да је Таргум Онкелос највероватније настао у Палестини, али је пренет у Вавилон крајем 2. века н. е. Тамо је доживео систематску редакцију, добио званично признање и преношен је са вавилонском вокализацијом и масором (текстуално-критичким апаратом). Генерално, овај Таргум је дослован превод, али у тешким поетским одељцима користи циркумлокуције и еуфемизме како би избегао антропоморфизме и погрешно тумачење монотеистичког концепта Бога у јавности.

Таргум Јонатан и Неофити 1: проблеми датирања

Таргум Јонатан (погрешно тумачење скраћенице Т. Y. за Targum Yerushalmi – Јерусалимски Таргум) је други популарни Таргум за Петокњижје. Он је слободан и експанзиван, пун агадског и халахичког материјала, и модернизованих топонима. Његова историја је веома проблематична због интерних доказа о датирању који се крећу од 2. века пре н. е. (помињање Јована Хиркана) до 7. и 8. века н. е. (референце на Константинопољ и Мухамедову жену Хатиџу). Његов језик је суштински галилејски арамејски, али је због бројних додатака и утицаја Таргума Онкелос тешко реконструисати његову историју. Неофити 1 је трећи, комплетан галилејски арамејски Таргум Петокњижја, откривен у Ватиканској библиотеци 1956. године, а лингвистички указује на ране векове н. е., иако је вероватно претрпео каснију ревизију.

Таргуми за Пророке и Списе (Кетувим)

Таргум за Пророке традиционално се приписује Јонатану бен Узиелу. Његов арамејски је близак библијском и палестинском јеврејском дијалекту, а сличности са Кумранским Пешер Авакумом сведоче о антицитету његових слојева. Као и Таргум Онкелос, то није дело једног појединца, већ је претрпео више ревизија до свог дефинитивног облика око 7. века н. е. Његов стил је парафрастичан и експанзиван због тежине превођења поетског говора. Таргуми за Списе (Кетувим), осим Данила, Јездре и Немије, такође потичу из Палестине и писани су на палестинском арамејском дијалекту. Ниједан од њих није постигао ауторитативни статус нити је доживео формалну редакцију. Таргум за Приче Соломонове је посебан јер личи на Пешиту (сиријску верзију), што сугерише заједничко, старије арамејско порекло.