Увод у канонске и Саборне посланице
Након Јеванђеља и посланица Светог апостола Павла, Нови Завет садржи осам додатних писама, која су теже улазила у канон. Прво долази Посланица Јеврејима, због погрешног приписивања Павлу, а служи као закључак Павловог корпуса. Преосталих седам посланица традиционално се приписује четворици аутора: Јакову, Петру, Јовану и Јуди. За разлику од Павлових посланица, ове су назване по аутору, а не по примаоцима (нпр. Посланица Јаковљева). Због њиховог општег карактера, почев од 4. века, оне су заједнички познате као „Саборне посланице“ (у смислу опште/универзалне).
Посланица Јеврејима. Анонимно ремек-дело
Посланица Јеврејима је реторички избрушено дело, са снажним утицајем платонизма, иако је у прошлости често приписивана Павлу, није формално писмо (упркос епистоларном завршетку) и оригинално је била анонимна. Ниједан савремени научник не верује да ју је Павле написао, а њено датирање се најчешће смешта између 60. и 90. године н.е. (пре 90. године, јер је цитира 1. Климентова). Ауторство остаје непознато (Ориген је рекао: „Само Бог зна“), као и место писања и одредиште. Централни аргумент књиге структуриран је у три говора: Супериорност Исуса Христа над анђелима и Мојсијем (1:5–4:16), представљање Исуса као великог првосвештеника чија небеска стварност одражава свештеничке дужности јеврејске традиције (са развојем паралела између Исуса и Мелхиседека) (5:1–10:39), и позиви на веру и моралне опомене (11:1–13:19).
Јаков. Енигма „вере и дела“
Посланица Јаковљева остаје енигма: идентитет аутора, датум и место писања су непознати, а њена сврха није јасна. Иако је традиционално приписана Јакову, брату Исусовом, вероватније је псеудепиграф због одличног грчког језика и дуге борбе за канонско прихватање. Јаковљева посланица је неуобичајено неексплицитно хришћанска (Исус се помиње само два пута), и многи елементи сугеришу јеврејску публику (обраћање „дванаест племена у расејању“, коришћење термина „синагога“ за место окупљања). Најконтроверзнији део је расправа о „вери и делима“ (2:14–26), која је вероватно усмерена против Павла или каснијег тумачења његовог учења, при чему Јаков инсистира да вера без дела не може постојати, користећи реч вера у смислу интелектуалног пристанка, за разлику од Павловог схватања вере као поверења у Исуса Христа.
Посланице Петрове и Јудина. Псеудонимија и есхатологија
Прва Петрова посланица је збирка моралних и религиозних поука упућена нејеврејима (као „изгнаницима Расејања“ у Малој Азији), са циљем да их охрабри у суочавању са друштвеном остракизацијом. Иако тврди да потиче од Петра (из Рима, названог Вавилон), Петрово ауторство се доводи у питање због доброг грчког и недостатка непосредног знања о Исусу. Највероватније је написана између 70. и 90. године н. е.. Друга Петрова посланица је скоро сигурно псеудепиграф; написана је знатно касније (можда средином 2. века н.е.), јер аутор зна за збирку Павлових посланица (која није постојала током Петровог живота) и бори се против скептика који доводе у питање Парусију (Други долазак) и можда против раних гностика који су одбацивали традиционалну есхатологију. Јудина посланица, кратка проповед у форми писма, такође је вероватно псеудепиграф која осуђује лажне учитеље, при чему се аутор ослања на многе ванканонске традиције (нпр. 1. Енохова, Тестамент Мојсијев).
Јованове посланице и Откровење. Криза у заједници и књижевни жанр
Три Јованове посланице (1, 2. и 3. Јованова) деле исти стил и вокабулар, што сугерише једног аутора (традиционално се сматра да је то Јован, али већина научника то не прихвата), а могуће је да су повезане са аутором Јовановог Јеванђеља. Оне одражавају кризу у заједници у којој су неки чланови напустили заједницу и порицали Исусову стварну људскост (докетизам), па аутор наглашава да је Исус дошао у телу (1. Јн. 4:2). Откривење Јованово је дело апокалиптичког жанра (попут 1. Еноха, 4. Јездре) написано од стране извесног Јована (традиционално сина Заведејева, иако је ауторство спорно) око 90–95. године н.е., током прогона под царем Домицијаном. Откровење је изазов за тумачење, при чему се историјски разликују четири приступа: футуристички (о крају света), хисторицистички (о континуираном току историје Цркве), претеристички (о догађајима Јовановог времена) и идеалистички (о теолошким идејама). Разумевање овог дела зависи од познавања апокалиптичке књижевности.
0 Коментари