Дефиниција канона и његов утицај
Термин канон, који потиче од грчке речи kanōn (позајмљене из семитског језика и значи "штап" или "мера"), у научној употреби се односи на прихваћен и дефинитивно затворен корпус светих списа. Овај завршени канон Хебрејске Библије имао је дубок утицај на јединство Јевреја након уништења њихове државе око 70. године н.е. и њихове дијаспоре. Јудаизам, као религија фокусирана на Књигу, директно је инспирисао хришћанство и његов Нови Завет, а обе религије су послужиле као образац за настанак ислама, који се такође заснива на сопственој светој књизи.
Садржај Хебрејске Библије: трипартитна подела
Хебрејска Библија се традиционално дели на три главна дела, што представља три узастопна стадијума канонизације. Тора (Учење): Називана и Петокњижје (Постање, Излазак, Левитска, Бројеви и Поновљени закони). Тора, која се нетачно преводи као "закон", значи "упутство" или "учење". Садржи непрекидну причу од стварања света до смрти Мојсија, укључујући законске и ритуалне прописе. Неви'им (Пророци): Дели се на Ране пророке (Јошуа, Судије, Самуило и Цареви), који настављају историјски наратив и тумаче га из пророчке перспективе, и Касније пророке (Исаија, Јеремија, Језекиљ и Дванаест малих пророка). Кетувим (Списи/Хагиографија): Разнолика збирка која укључује верску поезију (Псалми), мудросне композиције (Приче, Јов), историјска дела (Рута, Јестира) и апокалиптичка дела (Данило).
Канонизација и ране традиције
Подела на Тору, Пророке и Списе (Танах) указује на поступно затварање канона. Понављано помињање ове троструке поделе потиче из литературе периода Другог Храма (нпр. Сирах 39:1 око 180. п.н.е., 2. Макавејска, Јосиф Флавије и Јеванђеље по Луки 24:4). Недостатак једнообразног назива за Кетувим и хетерогеност његових садржаја сугеришу да је ова збирка последња стекла коначни канонски статус. Самарјански канон, на пример, прихвата само Петокњижје (Тору), искључујући Пророке и Списе, што је доказ да је Тора најраније била затворена.
Хришћански канон и Септуагинта
Хришћански канон Јеврејског Светог писма одступа од јеврејског на три начина. Прво, његов текст се не базира на традиционалном масоретском тексту (хебрејски), већ на грчком преводу Септуагинти и касније латинској Вулгати, јер је рана Црква функционисала у грчком говорном окружењу. Друго, хришћанска црква је у свој канон укључила и додатна јеврејска дела из периода Другог храма, која се обично називају "девтероканонским" (апокрифи у протестантском схватању), попут Тобита (Товије), Јудите и Макавејских књига. На крају, редослед књига је промењен да би се истакла тврдња Цркве да је Нови Завет испуњење Хебрејског Светог писма.
Број књига и традиције
Међу Јеврејима је до 6. века н.е. било уобичајено да се свака књига копира на посебан свитак. Традиција коју подржава Јосиф Флавије и многи рани црквени оци (нпр. Јероним, Ориген) наводи двадесет и две књиге, вероватно спајањем неких мањих списа (нпр. Судије са Рутом). Међутим, с временом је преовладала варијанта са двадесет и четири књиге, која је постала стандардна у рабинској литератури (попут Талмуда). У енглеским Библијама (протестантским верзијама) постоји тридесет и девет књига због поделе неких дужих списа (нпр. Самуило, Цареви) ради лакшег читања.
0 Коментари