Дефиниција и христолошки темељи
Библијска егзегеза обухвата тумачење и објашњење библијских књига, утемељено на преводу и граматичком проучавању. Међутим, сама реч (exegesato) указује на шире значење које укључује практично показивање значења кроз живот. Јединствени елемент хришћанске егзегезе је њено свесно настојање да се текстови Хебрејске Библије повежу са личношћу и делом Исуса Христа (христолошка усмереност). У најранијем периоду успостављају се главни доктринарни и етички правци, а тумачење осцилира између дословног и алегоријског приступа. Хришћански месијанизам, верујући да је Христос испуњење, доводи до тога да се Хебрејска Библија третира као Стари Завет, чије је значење редуковано на референцу на Христа.
Античка поларизација: алегорија и дословност
У тумачењу се развијају две кључне методе. Типологија се користи за поређење „типова“ из Старог Завета са „антитиповима“ у Новом Завету (нпр. Исак као тип Христа), док алегорија отвара „дубљи“ или „трансцендентни“ ниво значења скривен у дословном тексту (нпр. Агара и Сара као два завета). Ориген (Александријска школа) систематизује тумачење, тврдећи да Свето писмо има три нивоа значења: дословни, морални и алегоријски (духовни), при чему је овај последњи најважнији и доступан само уз божанску помоћ. Као реакција на алегоријско претеривање, Антиохијска школа (нпр. Теодор Мопсуестијски) инсистира на повратку дословном смислу и укључивању историјског контекста. Ова поларизација је настављена и у средњем веку, уз додавање правила вере (regula fidei) као критеријума за разликовање тумачења.
Реформација и историјски заокрет
Реформација је донела одлучну реакцију против сложених средњовековних алегоријских метода. Реформатори попут Мартина Лутера и Жана Калвина нагласили су једноставан, дословни смисао Писма (sensus literalis) као примарно средство хришћанског живота и мисли, при чему је Лутер поставио Јеванђеље као основни принцип тумачења. Са доласком Просветитељства долази до значајног заокрета од ослањања на црквену традицију ка фокусу на историјску контекстуализацију и примарну улогу људског разума. Овај нови приступ довео је до препознавања да су делови Библије историјски нехомогени, што је резултирало развојем критике извора и истраживањем „правог Исуса“ и питања ауторства.
Савремене академске димензије и херменеутика
У савременом добу, историјско тумачење је довело до имагинативне реконструкције живота заједница које су створиле библијске текстове, при чему се у тексту виде наговештаји других прича или идеолошких тензија. Појавила се и историја религија, која Библију лоцира у ширем контексту античког Блиског истока (нпр. поређење митова о стварању). Sachkritik је облик тумачења који се фокусира на оно што тумач сматра суштинском темом текста. Целокупна историја тумачења Писма чини основу херменеутике – проучавања принципа тумачења – која је, иако је потекла из библијских расправа, постала углавном независна дисциплина у модерном добу. У новије време, јавља се и помак ка ангажовању искључиво са текстом као фокусом значења, без освртања на екстерне податке и историјску реконструкцију.
Контекстуалне теологије и егзегеза ослобођења
Најзначајнија реакција на историјску егзегезу јесте појава контекстуалних теологија и феминистичке интерпретације крајем 20. века, које свесно признају да контекст читалаца одређује егзегезу, прекидајући илузију о „неутралном“ тумачењу. Теологија ослобођења ставља нагласак на значење које текст има за људе који га читају (нарочито сиромашне и потлачене). У овом приступу, искуство сиромаштва и угњетавања сматра се једнако важним „текстом“ као и Свето писмо, а пракса (учешће у борби за правду) стимулише разумевања која се не би могла појавити кроз академско размишљање. Овај приступ, који су прихватиле феминистичка егзегеза и Црна теологија, тврди да онај ко је ангажован у борби за политичку правду може боље да схвати дух текста.
0 Коментари