Авеста

Авеста: збирка и губитак светих текстова

Авеста (средњоперсијски Абастаг, вероватно значи „Заповест [Заратуштре]“) представља збирку светих списа зороастризма. До нас је дошао само мали део изворних текстова, процењује се око једна четвртина, будући да је око три четвртине изгубљено. Кодификација ових текстова датира из сасанидског периода (III до VII век н.е.), а најстарији постојећи рукопис потиче из XIII века. Дуга усмена традиција омогућила је преношење текстова, чији значајни делови сежу до првих година I миленијума п.н.е., чинећи филолошко проучавање Авесте изузетно тешким и сложеним.

Језик, превод и утицај егзегезе

Језик Авесте, познат као авестански, не може се географски лоцирати осим као источноирански, а с обзиром на то да је престао да се разуме, постојеће текстове прате пахлави верзије. Ове пахлави верзије су биле неопходне за разумевање текста и јако су утицале на тумачење, услед релативно касне егзегетске традиције (најраније из сасанидског периода). Компилација Авесте је, чини се, морала да задовољи захтеве нове зороастријске државне цркве – попут савремених и ривалских религија хришћанства, јудаизма и манихејства – да обезбеди списе који би промовисали чврсту и ригидну ортодоксију.

Разноврсност садржаја и делова Авесте

Преживели текстови су веома разноврсни по садржају и језику. Најважнији део је Јасна („жртва”), седамдесет два поглавља која свештеник рецитује током истоимене церемоније. У оквиру Јасне налазе се Гате, пет поетских композиција приписаних самом Заратуштри (које чине његов најлепши и најважнији део), као и Јасна Хаптахити и три основне зороастријске молитве. Остали делови Авесте, писани лингвистички каснијим авестанским, укључују Јаште (химну различитим божанствима), Видаддат (Ви-даево-дата, „закон који се одриче даева”), Хадокхт Наск, Аогемадаеча, Нирангстан и друге молитве.

Гате и Јаште: примарни извори и адаптација вере

Гате („песме”) Заратуштре су примарни извор за познавање пророкових доктрина. У њима се огледа индоевропска традиција свете поезије, која је слична ведским химнама. Посебно су значајне и Јаште (Химне), јер представљају најдиректнији доказ адаптације нове вере старијој верској традицији. Најзначајније Јаште посвећене су божанствима као што су Анахита, Тиштрија (звезда Сиријус), Митра, Фравашији, Веретрагна и Хварена.

Видаддат и есхатолошки текстови

Видаддат („Закон који се одриче даева”) је једини део који може бити накнадно додат изворном тексту. Он садржи детаљна правила за постизање чистоте, као и митолошке делове попут оног о Јими, краљу златног доба. Текстови Хадокхт Наск и Аогемадаеча баве се догађајима након смрти и погребним обредима, док су остали делови углавном инвокације и молитве намењене различитим облицима и потребама верских служби.

Ирански Садеов рукопис Вендидада (Видаддат), са авестијским текстом 

црном бојом и литургијским упутствима црвеним мастилом