Како употреба верског језика у САД замагљује политику

Злоупотреба религиозног језика у политици

Недавни догађаји, попут смрти републиканског активисте Чарлија Кирка, изазвали су узнемирујућу појаву у америчком јавном дискурсу: ексцесивно коришћење и злоупотребу верског језика за уздизање политичких личности и идеологија. Оно што је најочекиваније јесте до које мере су Киркове присталице прибегле религиозним терминима, па чак и хришћанским евангелистичким титулама, називајући га мисионаром и јеванђелистом, поредећи га са апостолом Павлом, или чак изједначавајући његово убиство са Христовим распећем. Оваква реторика представља покушај да се политички ставови, који су често екстремни и нехришћански – као што су омаловажавање одређених расних група или позив на потчињеност жена – освете и издигну изнад сваке критике.

Изопаченост теолошких термина

Највише узнемирава начин на који се прецизни теолошки термини попут „богохуљење“ („blasphemy“) и „скрнављење“ („sacrilege“) примењују на критичаре Киркових политичких ставова. Ови термини имају врло специфична значења у хришћанском, као и у другим верским контекстима: они се односе на речи или дела која су увредљива за Бога или свете ствари повезане са божанским. Кирк, наравно, није био божанство, нити су његови политички ставови инхерентно свети. Употреба ових термина у политичке сврхе није ништа друго до покушај додавања емоционалног нагласка и апсолутистичке тежине политичким несугласицама, претварајући их у верску издају.

Религијски језик као средство наглашавања

Слично као што у свакодневном животу користимо фразу „Исусе Христе“ када смо изненађени, не да бисмо објавили своју веру, већ да бисмо изразили интензивну емоцију, тако и политички покрети користе верски језик да би додали тежину својим секуларним уверењима. Ово је приступ који користе хришћански националисти, али и други националисти (муслимански, хиндуистички, јеврејски или будистички). Они своја лична или политичка уверења облаче у божанско рухо како би их потврдили и учинили неприкосновеним. Они који оспоравају такве ставове, онда се лако етикетирају као „неверници“, иако оно што пројектују није толико одраз Божје воље колико њихових сопствених уверења наметнутих Божанству.

Историјски контекст и промена перцепције

Злоупотреба верског језика није нова. Током 1960-их година, у јеку покрета за грађанска права, видели смо како су верске вође, попут Мартина Лутера Кинга Млађег и свештеника Данијела Беригана, користиле хришћанску етику да подрже ослобођење и антиратни активизам. Истовремено, јужњачки бели проповедници су се позивали на религију како би оправдали сегрегацију – тумачећи је као Божју казну „синовима Хамовим“. Међутим, оно што је значајно за тај период је да, упркос оштрим теолошким разликама, актери нису били дефинисани као „добри“ или „лоши“ хришћански лидери. Уместо тога, били су дефинисани искључиво својим поступцима: сегрегационисти или лидери грађанских права.

Последице брисања граница

Ова запажања о прошлости наглашавају критичну разлику у односу на данашњицу. У прошлости, имплицитно се схватало да само зато што нека особа или институција користи верски језик да дефинише политичко уверење, то не чини то уверење религијским, нити дефинише саму религију. Данас, међутим, интензитет и ширење такве реторике све више брише границе између политичког активизма и религијске истине. Овај тренд представља озбиљан проблем за здраву демократску дебату и ризикује да поништи аутентично значење верског језика и духовне праксе, сводећи их на пуке политичке реквизите.