Загонетка скупих ритуала и когнитивна дисонанца
Ритуали високог трошка, као што су самобичевање током Ашуре, добровољна распећа на Филипинима, или пробадање образа на тајландском вегетаријанском фестивалу, постављају питање: Зашто ове праксе опстају упркос високој цени? Истраживање је показало да локални учесници често не знају рационалан разлог за њихово извођење, описујући га једноставно као "унутрашњи нагон" или "то се одувек тако радило". Део објашњења лежи у теорији когнитивне дисонанце, познатој и као "оправдање уложеног напора": када је трошак учешћа непропорционално висок у односу на награду, људи приписују већу важност циљу да би разрешили менталну нелагодност. Како учесници улажу време, труд и ресурсе, сам чин учешћа чини им се важнијим и значајнијим.
Психолошки и неуролошки механизми
Поред когнитивне дисонанце, понављајући и предвидљиви обрасци ритуала пружају осећај контроле и умирују анксиозност у неизвесним временима, слично магијским ритуалима рибара које је описао Бронислав Малиновски. Неурологија додатно објашњава привлачност ризичних обреда: узбудљиви ритуали покрећу хормоне који стимулишу систем награђивања у мозгу. Сензације попут бола или страха могу се трансформисати у пријатна искуства путем наглог скока неуротрансмитера допамина (слично узбуђењу банџи-џампера) и повећања ендорфина (слично "маратонској еуфорији"), чиме се подстиче осећај благостања и еуфорије.
Колективна ефервесенција и синхронизација срчаног ритма
Француски социолог Емил Диркем тврдио је да колективно извођење ритуала ствара "колективну ефервесенцију" – екстатично стање заједничког узбуђења које служи као "друштвени лепак" и доводи до усклађивања емоционалних стања. Експериментално истраживање на шпанском ритуалу ходања по ватри у Сан Педро Манрикеу – где учесници нису ходали синхронизовано – показало је да се тај "лепак" може мерити. Мерења су открила запањујући ниво синхроничности у срчаној активности између извођача ритуала и посматрача. Штавише, степен синхроничности је био директно повезан са нивоом социјалне блискости: срчани ритам човека који хода по ватри више је личио на ритам његове жене него на ритам странца, што доказује да је заједнички доживљај узбуђења механизам који ствара осећај припадности и заједништва.
Екстремност као катализатор просоцијалног понашања
Да би се проверило да ли се осећај заједништва претвара у опипљиве друштвене користи, спроведено је истраживање на хиндуистичком фестивалу Тајпусам на Маурицијусу, који укључује пробадање коже и ношење тешких терета. Резултати су били осветљавајући: они који су учествовали у екстремном ритуалу дали су два пута више новца у добротворне сврхе од оних који су учествовали само у колективној молитви. Најважније је да је дошло до директне везе између пријављене болности искуства и износа донације, чак и међу посматрачима. Ово је потврдило ефекат "мучеништва" – што је већа патња, већа је и великодушност. Стога, екстремност ритуала је механизам који је најефикаснији у подстицању просоцијалног понашања и јачању друштвене кохезије.
Ритуал као моћна социјална технологија
Закључак је да су екстремни ритуали моћне социјалне технологије које су преживеле миленијуме јер садрже древни рецепт за заједницу. Заједничко узбуђење и емпатија према туђој патњи, које се постижу кроз плес, скандирање, па чак и патњу, јачају друштвене везе. Међутим, овај ефекат има и своју негативну страну: када се колективно узбуђење стопи са идеологијом ("ми против њих"), може подстаћи непријатељство према аутсајдерима, вандализам и насиље. Разумевањем ове везе између патње и просоцијалности, можемо да искористимо позитивне ефекте афективног усклађивања за стварање емпатичнијих заједница, хуманијих радних места и делотворнијих добротворних акција.
0 Коментари